Pre nekoliko godina (uh, ima tome možda i deset), tadašnji momak (a sada muž) i ja večito smo imali problema sa stanarima zgrade gde smo tada živeli.
Naime, svako je koristio priliku i parkirao svoja kola ispred garaže koju smo koristili.
Nama, vrlo nestrpljivim po prirodi, i eksplozivnim po temperamentu, ovo je veoma iritiralo. Dovodilo je do mnošta svađa, vikanja, galame. I to stalno.
U stanu preko puta naše terase živela je žena, mama, sa dve devojčice.
Žena u nekim četvrdesetim godinama, devojčice od nekih 3 i 5 godina.
Sa njom tj. njenim jugom imala sam najžešće okršaje.
Večito parkiran u hitnim slučajevima kad mi trebaju naša kola, bio je tema razgovora kroz interfon koje sam sa njom vodila.
Večito iznervirana, čekala bih u dvorištu da se konačno smisli i siđe da preparkira.
Večito uz izgovor, ali ja večito gluva da bih je čula.
Sećam se da sam je često etiketirala kao ludu.
Gledala bih sa terase kako izlazi na njihovu terasu, zatvara vrata za sobom, i manijačno pali cigaru.
Zatim bi sela na pod terase, zabuljena u jednu tačku, dok nervozno uvlači dim za dimom.
“Ova nije sva svoja.”
Rečenica koju sam skoro svaki dan izgovarala.
Zar je to normalno ponašanje? Pa ‘ajdete, molim vas! Pa ko bi se normalan tako ponašao?
Bar je meni, tada deset godina mlađoj, bez briga i obaveza (bez dece) tako delovalo.
Posle dve-tri godine preselili smo se u drugi kraj. Ili su to one prve uradile? Ne sećam se više.
I dugo, dugo nisam se setila nje.
A onda, pre nekog vremena, sećanje na nju me je odjednom preplavilo.
Sećam se, stajala sam u liftu sa svo četvoro klinaca vraćajući se iz vrtića, i zatekla sam sebe da sam van fokusa.
Kao da je moje telo bivstvovalo tu, uz tu graju, vikanje, svađanje, guranje, udaranje, ali moj mozak, moja duša, oni su odlutali.
I sasvim iznenada sećanje na bivšu komšinicu se vratilo.
I shvatila sam samo jedno – ogrešila sam se o nju.
O, kako sad razumem tu potrebu da sediš na terasi, sama, i buljiš u jednu tačku dok iza tebe klinci ne prestaju da divljaju.
O, kako razumem tu potrebu da pobegneš od sebe, od njih, od trenutnog života ili bar od trenutka u kom si.
Trenutka koji izgleda kao da je na dugmetu za replay, trenutku za koji misliš da ti usisava život i tebe.
Da nestaješ polako, ti kao ti, jer te uloga mame guši.
A onda ona krivica koja izjeda što si uopšte pomislila da može da te guši.
I bes što ti dani prolaze svaki nalik na prethodni, bez prostora za manervisanje, ni vremenski, ni finansijski.
Ogorčenost što tuđe potrebe guraju tvoje, želja da budeš sebična i drska i radiš šta god želiš.
Umor od ispravljanja krivih drina, od toga da moraš da budeš uzor i primer.
O, kako sam se ogrešila! Nisam znala, nisam mogla da pretpostavim da to spoljašnje ludilo je bilo samo pokušaj da joj ne obuzme unutrašnjost.
Koliko je ustvari bila hrabra. Sama u potpunosti, sa dvoje (pre)male dece, žureći na posao lekara, bila je samo – hrabra.
Da l’ će me ikad život navesti da je sretnem, ko zna. Da i navede, ovo će ostati izgovoreno samo na papiru.
Meni je sećanje donelo jedno otrežnjenje i saosećanje.
Dovoljno da hrabrije nastavim svoj put jedne mame.
Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Kad čuju da imamo 6 dece, prvo nam kažu da smo hrabri, a onda da smo ludi. A zatim nas pitaju kako se snalazimo. O životu jedne višečlane porodice, o pitanjima roditeljstva, ali i ličnim nedoumicama, ovaj blog je zamišljen kao oaza gde se drugi roditelji mogu ohrabriti, jer svi, koliko god dece da imamo, prolazimo isto. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.
Ja sam imala malo drugačiju situaciju ali podseća u suštini na tvoju. Stalno sam osuđivala svoju drugaricu da je luda i da nema pojma o ničemu jer je stalno plakala i šizela zbog svoje ćerke, tada jedinice. Mislila sam da je do nje a ne do deteta jer je moj prvi sin bio anđeo i to je bilo moje naivno iskustvo. Dok nisam dobila drugo dete i poludela načisto 🙂 On je vrlo zahtevan za mene. I tako kad smo se srele posle dužeg vremena ja sam joj se izvinula na nerazumevanju i da sada jako dobro znam da možeš da plačeš i šiziš jer te dete dovodi do krajnjih granica 🙂
A ja sam imala suprotnu situaciju. Prvo sin, prezahtevan, bez sekunda mira, pa i danas je katastrofa. I osećala sam se totalno promašeno, da nemam pojma da vaspitavam, da sam promašen slučaj, uz to pola mama sa konsatacijom da je stvar energije u kući, pa opuštenosti, a ja nikad srećnija sve to vreme uz beskrajno strpljenje, jedva ga dočekala, potpuno samouverena da mogu sama. Pa, majku mu, nisam napeta, nisam nervozna, a on i dalje želi da ga animiram sve vreme. E onda sam dobila devojčicu i shvatila da nisam ja toliko loša, nego su deca različita. Neka stvarno možeš levom rukom da čuvaš, a za neke ti treba dodatnih 8 sati odmora na 24h svaki dan. 🙂
4 komada, svako zahtevan na svoj način.
I kako Tamara reče, potrebno je da prihvatiš da su različiti (pa čak i kad su slični).
Tako to biva, dok nisimo u tudjim cipelama skloni smo da budemo nepravedni. I moja sestra od strica nije znala kako je u mojim. Tada devojka, u totalnom raspecu izmedju fakulteta, izlazaka, momka, drugarica zivela je zivot punim plucima. Njene cipele su bile totalno drugacije od mojih. Trece dete je imalo oko 1,5 – 2 g. Spremala sam ih za spavanje. Sve mame sa vise dece znaju da je to ozbiljna misija ako to radite sami. U kadi spremljena voda za starije dve, a on skinut skroz trci po dnevnoj sobi, kao da je juto, a ne vece, a ja izmedju kupatila i brige da se neka od njih ne povredi, ne popije sampon ili neku drugu hemiju i dnevne sobe gde se odrzavao “Poslednji krug u Monci”naravno, oko trpezariskog stola. O dovikivanju iz kupatila i o glasovnom oponasanju trkackog automobila ne bih. I to razumete. Konacno ulazimo u drugu fazu. Dok trka jos traje, brisanje, oblacenje uz redovnu svadju ciji je koji donji deo pidzame. Potapamo i mladog gospodina i nakon okupanih svih igracaka krece najtezi deo, izvuci ga i obrisati. Nastaje plakanje, moljakanje za jos.
Ona sedi, u svojim cipelama u soku i cudu. Jurcajuci u svojim, pogledam je s vremena na vreme, kazem da cu uskoro biti gotova, pa cu moci da joj se posvetim. I kada konacno savladam temperamentnog decaka, iscrpljena kuvam kafu i sedam za sto. Ona tada izgovara reci koje nisam dugo mogla da zaboravim, a evo prisetim ih se i danas: “Da je mo,j tresnula bih ga o zemlju, kako ti njemu sve to dozvoljavas”. U neverici sam stajala nekoliko trenutaka, a onda izgovorila nesto sto je iznenadilo i mene samu. Pitala sam je, da li mogu da je podsetim na ovu recenicu za nekoliko godina. Najpre sam se ljutila, a onda sam shvatila da ona sudi o necemu o cemu ne zna nista.
Prosle su neke godine, postala je mama, a ja se zatekla, sasvim slucajno pred jedno kupanje i uspavljivanje kod njih. Trajalo je njeno moljakanje i jurnjava kroz kucu duze nego moje onda. Samo sam sedela i sirila osmeh.
U jednom monentu me je pogledala, videvsi osmeh zastala i tada sam izgovorila “zasto je sada ne tresnes o zemlju?”
Znala je. Samo je promenila boju lica, u crveno, naravno i rekla jeno kratko “Izvini”. O da, na nogama je imala moje cipele, ali jos daleko od onih u tri velicine.
Komsinica je isto znala da nemate njene, pa ne znate kolimo su nekada teske, tesne i zuljaju. Nije ona zamerila, nisam ni ja njoj.
A sto se tice dinamicnog perioda u kojem se nalazite – uzivajte u svakom danu koji je pred vama. Uzivajte u njimaJednom kada odu, shvaticete koliko je sve to bilo lepo. Kakva god da mislite da ste mama ne mozete biti los los covek, kada ih imate cetvoro. To vec govori mnogo i o tome kakva ste mama.
Draga Helllena,
juče kad sam pročitala Vaš komentar, verujte da sam ostala bez reči. A ja sam poznata da sam osetljiva kao balvan. 🙂
Hvala Vam mnogo što ste ovo podelili ovde. Verujem da je deljenje ličnih priča onaj pravi način da jedna drugu (mamu) bodrimo i hrabrimo.
Srdačno Vas pozdravljam!
Rasplakala si me… Predivan tekst <3
Hvala ti!
Tako sam i ja cesto osudjivala druge, narocito mame, od kojih su neke meni veoma bliske osobe…Sada vidim da su za vecinu toga bile u pravu…
Ovo je više bilo orjentisano na nju samu. Nisam to povezivala sa ulogom mame. Toga sam tek skoro postala svesna.
I razumela.
To su ona silna “ja necu nikad” koja u roditeljstvu maltene sva padnu u vodu 🙂
Ja ih osvescujem svaki dan po jedno, hihih
Spisak se stalno produžava. 😀 Ali za neke stvari nisam ni bila svesna, tek mi sada isplivava (a već gradim staž u roditeljstvu).
Meni nekad dođe, uglavnom kad sastave nedelju dana van vrtića, pa onaj deveti dan koji sastavljamo 24h zajedno mene krene da hvata panika. Posebno jer se podrazumeva da smo više od pola dana, od ponedeljka do petka, proveli tako što govorim ”šššššš” svaki put pre neko što se javim na telefon, a oni baš tad nađu da se posvađaju pa jurim preko igračaka sa telefonom i rokovnikom, jer mi je dnevna soba i kancelarija. Onda u tu nedelju, devetog dana, da ne bi nekog prebila ili se rasplakala ( a dešava se), ostavim muža sa njima i zatvorim se u spavaćoj da čitam knjigu pola sata.
A što se nerazumevanja tiče, uglavnom imam suprotnu situaciju, jer su posle mene trudne i dobijale decu, pa su u fazonu da su njihovi problemi veeeeliki, da su moja deca rođena naučena šta se ne sme, da tečno pričaju su isto prirodni talenat, a knjige su se rodili da ne cepaju i vole da slušaju bajke. Baš ništa to nije stvar ovog gubljenja živaca, prethodno navedenog, već moja čista sreća da su dobri. Mislim daleko od toga da smo i oni i ja nešto savršeni, ali iz ugla mama koje (ne)će tek raditi da sve to postignu valjda deluje da je meni sve prelako samo došlo.
Zasićenje je očekivano s vremena na vreme. Ja redovno imam takve sate/dane. Zato je moje vreme noć, kao sad, kad sednem pred komp, knjigu ili na prozor, i radim ili ne radim ništa (ne bitno je). Ali da je potrebno da se restartujem, o da, trebam.
Razlika između ovoga sada (i 4 klinaca) i onoga pre (i 2 klinaca) je što sam to prihvatila kao sastavni deo i što sam prestala da se osećam loše što se osećam loše. Ako me razumeš šta želim da kažem.
P.S. Da samo znaš koliko puta sam čula “Kako to postižeš?” Izgleda deluje da je sve prelako došlo. 😉
I ja nemam više grižu savesti jer shvatam da postoje roditelji kojima bake, deke i dadilje uskaču povremeno, nekad i par puta tokom nedelje. A ja sam u ”fu**ing” bioskop i pozorište poslednji put otišla pre skoro 7 godina, a da nije bilo u pitanju nešto za decu. Tako da sam odlučila da sebi rodim i treće dete, svakako kada budem imala mogućnosti da platim dadilju, tada ću imati i svoje vreme 🙂
Hvala ti na ovom tako jednostavnom, a tako rečitom tekstu.
Hvala tebi! 🙂
Nekako me je od svih tvojih tekstova ovaj najvise dirnuo. Obicno me nesmejes i osetim neko olaksanje kad se(nas) prepoznam u nekoj prici, ali ovo me gotovo rasplakalo. Ja se onako najubedljivije secam svog negativnog stava prema majkama koje su dojile decu u trznom centru, gde sam radila u kaficu davnih dana dok sam studirala. Sada dojim svoju trecu devojcicu i bas sam osetljiva na tu temu, i evo po prvi put se prisecam koliko su me nervirale nekad “te mame”…