Ovo je jedan od tekstova koji je trebao biti napisan pre nekoliko godina. Samo tada još nisam vodila ovaj blog, a posle je sve drugo dolazilo na red, a on nikako.
Kako je ovo period pred letovanje, verujem da bi bilo zanimljivo da podelim našu avanturu zvanu Rodos.
Tog leta beše nas samo četvoro – nas dvoje i njih dvoje dece.
I imali smo trunku više entuzijazma za putovanja sa decom (imamo je i sada, ali nas iskustvo naučilo da budemo realniji, bar mrvicu).
Starije čedo je imala 3 godine, a mladi gospodin 15 meseci.
Planiranje odmora se vršilo pola godine. Bukvalno.
Pročitali smo sve postojeće forume, sajtove, izučili upustva, mape, savete. I strpljivo čekali jul i polazak.
Izbor za mesto boravka, bolje rečeno ono gde ćemo spavati, je palo na jedno malo selo na jugoistoku, Kiotari. Ako niste čuli za njega, nije neobično. Sem dva luksuzna hotela na ulasku u mesto, ukupno ima nekih dvadesetak kuća, jednu radnju, jednu piceriju i dve taverne.
Nama inače prijaju takva mesta, pomalo izolovana od uobičajenih turističkih aranžmana, sa više “domaćeg” šmeka, a malo stranaca. Ili bar naših turista.
Al’ pre no što počnem sa opisivanjem samog ostrva i boravka tamo, prvo malo o odlasku.
Obično ćete čuti da ljudi na letovanje tamo odlaze avionom. Aerodrom se nalazi na desetak kilometara zapadno od grada Rodos.
Ali kad smo preračunali koliko bi izašle karte za nas 4, spram troškova putovanja kolima uključujući trajekt, nije bilo posebne razlike.
Putovanje kolima čak do Rodosa činilo se veoma avanturistički, kola su nama neophodna na samom letovanju jer volimo tzv. aktivni odmor, tako da je to prevagnulo.
I rezervisali smo karte za trajekt.
Na put smo krenuli 3 dana ranije, sa planom da jednu noć prespavamo u Makedoniji, a drugu u Grčkoj, u mestu Kamena Vurla (nešto što sam slučajno našla preko booking-a, a posle se ispostavilo kao jedno od najpopularniji letovališta naših ljudi za vreme SFRJ).
Trećeg dana smo dovršili 1300 kilometara i došli do Pireja, gde smo hvatali trajekt za Rodos.
Četiri godine ranije na tom istom mestu smo se ukrcali na trajekt za Krit, onako na neviđeno. Sad, sa kartama u džepu, veoma opušteno smo čekali ukrcavanje.
A onda noćna mora stupa na scenu.
Prilazimo kolima trajektu, gde nas vraćaju jer na našim karatama piše jedan naziv broda, a taj danas ipak nije na rasporedu, te je potrebno promeniti karte.
Vraćam se do blagajne, tamo me uveravaju da je sve ok, te se vraćamo na pristanište.
Tamo nas opet vraćaju i insistiraju da to nisu karte i da ih menjamo.
Vraćam se na susednu blagajnu, čovek klima glavom, kuca i kuca, i traži 250 evra!
Zašto kad je sve plaćeno pre nekih 4 meseca?
Zato što su oni to jutro brod odvezli na remont, ovo je drugi, i za njega ne važe te karte, no se kupuju sve ispočetka.
A novac se ne vraća.
A u tom momentu, nema mogućnosti da uzmeš kabinu, ma ni obično sedište, jer je sve rasprodato.
Posle smo saznali da je to uobičajeno ponašanje i da se Grci za takve stvari ne uzbuđuju.
Na našu žalost.
Zovem agenciju preko koje smo sve to odradili, ali oni su nemoćni.
Imam dve mogućnosti, da platim karte i sedim na palubi sa dvoje dece ceo put ili da se vratim 1300 km nazad i pustim da sve propadne.
Ipak se ukrcavamo u putovanje iz pakla.
Planirani put je da traje 20 sati. Putovalo se 26. Smeštaja nema, već smo na divlje zauzeli 3 sedišta, kao u avionu raspoređena. Maleni spava zguran u srednje sedište, a ćerka leži dole na podu.
U kolima je ostalo sve što je moglo da ostane, jer, zaključavaju palubu i ne možete otići tamo tokom vožnje (što nije tako na drugim brodovima trajektima).
Tih pola dva sutradan smo dočekali veoma, veoma unezvereni. Nemam opisa za to. Sledećih 7 dana smo se oporavljali od svega.
Domaćini su bili stariji bračni par, veoma prijatni. Odmah su priskočili da raspremimo stvari, doneli rashlađeno voće i vodu. Doduše, sporazumevanje je bilo zanimljivo, malo na engleskom, malo na nemačkom, malo pantomimom.
Mesto je, kako sam gore napisala, veoma malo. Ali poseduje divnu, skoro 2 km dugu plažu. I to je nešto što bih i danas priželjkivala za letovanje – kako smo dolazili na plažu od nekih 8h-9h ujutru (da, uvek su bili ranoranioci), na plaži smo bili samo mi. Tokom svih dana, samo tokom vikenda i to predveče naišli bi neki lokalci, njih 4-5, i to je sve.
Zamislite da takvu lepotu imate samo za sebe!
Inače, istočnu stranu Rodosa smo birali zbog manje mogućnosti vetrova i talasa. Mada sve to možete zaključiti i po tome što na zapadnoj strani ostrva nema uopšte naselja. Samo ostrvo je veoma vetrovito po ceo dan. Ali imali smo sreće, pa nekako smo prošli bez većih talasa, čak i pri posetama grada Rodosa koji je poznat po njima.
Jedino mesto gde se stvarno vidi ta vetrovitost, ali što je i iskorišćeno, je na samom jugu, na plaži Prasonisi, gde je smešten kamp i gde dolaze entuzijasti da kajtsurfuju.
Najlepši utisak na nas je ostavio grad Lindos. Nalazi se na istočnoj strani, negde na polovini ostrva, iznad mesta Kiotari gde smo bili smešteni. Ceo grad je na uzvišenju, u starim kaldrmama kojima vodiči vode magarce (simbol Rodosa), nudeći turistima mogućnost da se tako popnu do vrha i akropolja. Ruševine hrama su dobro očuvane, a pogled koji se pruža je neponovljiv. Nije ni čudo da su nam omiljene fotografije baš sa tog mesta.
Sama plaža u Lindosu je lepo uređena, peskovita, za razliku od većine drugih tamo koje su u sitnim kamenčićima. Ali kako je grad na uzvišenju, kako rekoh, i nema prolaska kolima (ostavljaju se na prilazu gradu na improvizovanim parkinzima), češći odlasci tamo sa decom nisu baš lagani.
Glavni grad ostrva je istoimeni Rodos. Nalazi se na samom severu i sama gradska plaža izgleda baš kao mesto sastavljanja istočne i zapadne obale.
Severnije gleda na obale Turske, pa se može desiti da malo-malo uskačete u njihov roming (i kad želite i kad ne želite). Iz luke se svakodnevno organizuju izleti inače za Marmaris, a postoji mogućnost i da trajektom pređete (kolima) u tu zemlju.
Gradska plaža je bila iznenađenje za nas, i to pozitivno. Izuzetno lepo uređena, sa dosta mesta. I oba puta kad smo bili prošli smo bez vetra i talasa.
Kod same plaže nalazi se zgrada akvarijuma, pa smo jedno vreme proveli i tamo. Mogu se videti izloženi sve ajkule i raže koje su ulovljene u vodama oko ostrva, a u tenktovima sav živi svet koji je uobičajen za podnevlje.
Sam grad ima noviji deo, koga čine hotelski kompleksi, i stari grad od nekadašnje tvrđave.
Noviji deo je uz plažu, što je super ako ste tu smešteni, ali ako dolazite kolima sa strane, obeleženi parking nije dovoljan, pa tu između hotela tražite priliku gde da parkirate.
Stari grad je, klasika, ispunjen suvenirskim radnjama, kao i radnjama starih zanata. Tu su i muzeji, gradske uprave, ali kad idete sa decom sve to dosta brzo preletite.
Luka Rodosa je najveća atrakcija sa svojim prepoznatljivim simbolima jelena i košute na ivicama ulaska u nju. Oni su postavljeni na mestima gde su stajale noge Kolosa sa Rodosa, jednog od 7 svetskih čuda antičkog sveta.
Istočno od Rodosa nalazi se mesto Faliraki, faktički spojeno. Faliraki je u potpunosti samo od hotelskih kompleksa, i turisti koji tu dolaze su pretežno raspoloženi za noćne izlaske. Da budem fina.
Ispod njega može se naći nekoliko malih uvalica gde postoje neke javne a neke privatne plaže. Svakako su za preporuku za obilazak.
U središnjem delu ostrva, koji je zadivljujuće povezan infrastrukturno (široki putevi, održavan asfalt, dobra obeleženost) možete posetiti Muzej leptira na otvorenom. Ja nisam nikad videla tako nešto, tako da priznajem da sam bila fascinirana.
Tu takođe možete naći i veliki broj taverni gde možete da jedete jagnjetinu ili grčku musaku, a takođe i da nabavite nešto od proizvoda domaće radinosti – med, rakiju i maslinovo ulje.
Ostrvo je baš zbog te svoje održavanosti i povezanost za svaku preporuku. Mada moram da priznam da ta vetrovitost koja je stalno prisutna, zna da bude zamorna posle određenog perioda.
Na kraju nam je Rodos ostao u pozitivnoj uspomeni. Čak smo posle, prilikom letovanja na Krfu, bili razočarani jer je on delovao mnogo siromašnije i neodržavano.
I za kraj nekoliko slika da vam dočaram sve to:
Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Kad čuju da imamo 6 dece, prvo nam kažu da smo hrabri, a onda da smo ludi. A zatim nas pitaju kako se snalazimo. O životu jedne višečlane porodice, o pitanjima roditeljstva, ali i ličnim nedoumicama, ovaj blog je zamišljen kao oaza gde se drugi roditelji mogu ohrabriti, jer svi, koliko god dece da imamo, prolazimo isto. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.
Pravo da ti kažem nešto mi se ne ide na takva ostrva sa malom decom i zato tebi svaka čast. Sve mislim mali su i to cimanje je njima smor i najbolje je da smo na Sitoniji peti! put, ali ok volimo je 🙂 Mislim da su sledeće godine zreli za Kefaloniju ili Krit. Hvala na opisu. Inače prošle godine na Krfu nam nije bilo ni upola kao na Sitoniji. Videćemo šta nam sledeće leto sprema.