Verujem da se kroz moje tekstove do sada da shvatiti da ja mrzim da nešto čekam. Sve mi je to gubljenje vremena, koga nekako uvek nemam.
Stoga potpuno razumem klince i njihov doživljaj čekanja. Tu smo negde.
Kad nešto treba da čekaju, a to dođe restoran ili čekaonica ambulante, unapred je potrebno pripremiti se na čuveno pitanje “A, kad će više?”.
Jer će ga ponoviti. Nekoliko desetina puta.
Predlog da samo sede u miru i čekaju, pretpostavljate, teško je sprovesti kad imaju 7, 5, 3 i 1 godinu.
Vremenom smo sastavili nekoliko, komotno mogu reći strategija, da olakšamo (pre svega sebi, budimo iskreni).
Ovo je naših 5 predloga, tj. 5 stvari koje pale kod moje dece (što ne znači da će kod svih, al’ preporučujem da probate).
Brojimo predmete
Brojanje ih okupira neko vreme. Prvo se dogovorimo šta brojimo – kamenčiće, cvetove, oblake, ako smo napolju; karte, slanike, ako smo unutra.
Pravili smo i zanimljive tube za brojanje, a koje mogu recimo jednog petogodišnjaka da animiraju neko vreme.
Flaša skrivalica
Za ove mlađe, jedna ovakva flaša može da ih zaokupi podosta vremena. Pogotovo ako ste u nju ubacili neke baš atraktivne predmete, koji svetlucaju ili su im zanimljivi u tom periodu.
Jednostavno se pravi, ne zauzima puno mesta, a svi zadovoljni.
Sitne igračke
Pre polaska svako izabere da ponese neku igračku, sitnu, koja staje u dlan. Iz nekog razloga shvatila sam vremenom da im takve igračke duže drže pažnju, koliko god godina da imaju.
Čitanje knjiga
Verujem da ste do sada čitali bar jednom da volimo knjige, i da ih čitamo i da im pričamo. Tako da uvek rado neku od knjiga nosimo sa nama.
Ali često se desi da koncentracija za neke duže priče otežana kad nešto čekamo. Stoga je uvek bolji izbor imati neke kratke priče, ili, još bolje, jedne od onih kartica-lepeza sa mnoštvom pitanja i odgovora.
Mi smo vremenom nabavili desetak različitih, i to raznih izdavača, ali bi najčešće bile ostavljene na policu jer su kartice najčešće spojene nekom plastikicom koja bi brzo pukla (pa je bilo vezivanja kanapom, pokušaja lepljenja itd.).
Ali sad za putovanje ponovo se ideja aktivirala kad sam našla od Enco book-a takvu knjigicu lepezu (Putovanja kroz znanje, 100 pitanja i odgovora) a koja je, na moje iznenađenje, spojena šrafom. I za sada, posle skoro 20 sada svakodnevnog mlaćenja time (ali bukvalno), još odoleva.
Da ne pričam što je na ćirilici, pa naš budući đak prvak koristi priliku da se pravi važna i sama čita mlađoj ekipi pitanja i zadatke.
Šetnja
Naravno, često je nemoguće svo četvoro istovremeno i uspešno animirati. Zato najčešće se podelimo u dva tabora – jedan od nas ostaje sa onima koji žele da sede (i čitamo, ređamo karte, memori kartice, iks-oks, šta god ih tada zanima, a u najgoroj varijanti, ako postoji wi-fi, gledanje slika ili crtaća preko mobilnog), a drugi je osuđen da ustane i krene u jednu od maratonski šetnji (bar se tako čini onome koji ih šeta).
Ali oni vole kretanje i nekad je to jednostavnije.
Naravno, kad ste napolju to daje mnogo veće mogućnosti. I tada možete da brojite nešto, ali možete i da se igrate istraživača (za to smo isprobavali igru Detektivi u prirodi), da se dodajete loptom, sakupljate kamenčiće ili cveće, i mnogo toga drugog.
Imate li vi neki dodatni predlog kako okupirati deci pažnju dok se čeka? Podelite u komentarima, rada sam da čujem. Hvala!
Tekst nastao u saradnji sa Enco book.
Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Kad čuju da imamo 6 dece, prvo nam kažu da smo hrabri, a onda da smo ludi. A zatim nas pitaju kako se snalazimo. O životu jedne višečlane porodice, o pitanjima roditeljstva, ali i ličnim nedoumicama, ovaj blog je zamišljen kao oaza gde se drugi roditelji mogu ohrabriti, jer svi, koliko god dece da imamo, prolazimo isto. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.
