Zemljotres. Ne, ipak nije, to muž ustaje na posao i ugiba krevet.
Meni glava kao teg i ne mogu ni da je pomerim.
Zaboravila sam kako je jutro posle seksa.
Ne seksa, seksa, već Sex on the beach-a.
Ovo je jutro posle druženja samo sa odraslima, iliti “double date”.
Život mi nije naklonjen.
Gde god pogledate bilo šta u vezi majčinstva, uvek ide neki sarkastičan tekst o tome kako čaša vina (ma bilo kod alkohola) pomaže da se pregura dan.
Al’ mene negde na toj životnoj dodeli zavrnuli, te mi ne ide od ruke. Jer posle alkohola treba pregurati dan.
Beše uzbudljiva sama pomisao izaći negde bez dece. Pa još u društvu odraslih, a ne samo nas dvoje.
Na poziv za večernje piće, navrat-nanos organizovasmo se oko klinaca, sa predubeđenjem da možemo valjda toliko da odvojimo uveče.
Naravno, deca ko deca nanjušiše izmene rutine, te, naravno, odbiše da se povinuju mom osmišljenom planu.
Pa sam sledstveno tome, krenula bez šminke.
Mada, da budemo iskreni, retko je i stavljam.
Al’ ako me sad neko pita, razumljivo je da objasnim – leto je, plus noć. Neće niko primetiti da je nema, zar ne?
Niti da mi obrve nisu sređene jer čekaju kozmetičarku za koji dan da ih sredi.
Priznajte mi bar to da sam obukla suknju. Nisam baš toliko beznadežan slučaj koliko vam se čini.
Sa par minuta zakašnjenja (zbog, jel’te, one dece što bojkotuju planove) odosmo na sastanak odraslih.
Izbor je pao na nostalgično podsećanje na nekadašnje izlaske u taj kafić i to zbog – koktela.
Alkoholnih, naravno. Onih koje popijete par komada uživajući u osvežavajućem ukusu voća. A onda ujutru ne možete da ustanete iz kreveta.
I izbor pića je iz istih nostalgičnih razloga pao na isti koktel.
Jedan.
Veče se zaukavalo. Promenada, šetalište. Pažnja podeljena između sređenih ženskih koje defiluju u rimljankama i klinaca koji sede oko nas.
Neverovatno koliko je dece u izlasku. Da se čovek zabrine.
Razgovor je balansirao između dece i politike. Što je naravno za očekivati kad imaš 35+ 30+ i po nekoliko klinaca. Te teme pronalaze nas.
A i alkohol pronalazi teme.
Ako spomenem decu zapitam se hoće li misliti da smo neki jadnici koji nemaju život sem njih. Mada, realno nije ni da imamo neki društveni život. Al’ ne moraju to baš svi znati.
A onaj koktel osvaja mozak i mrtvi jezik. Iako je samo jedan, a imaš 35+ 30+ i ne bi trebalo da je problem.
Elem, puno priče, puno smeha i dođe vreme da se krene kući. Posle jednog koktela.
Doduše, prvo se preždrerasmo pa na spavanje. Ipak imamo 35+ 30+, nema šanse da ću gladna u krevet.
A noć kao svaka noć u našoj kući. Jedno plače jer je žedno. Drugo sanja ne-znam-ni-ja-šta. Ono prvo opet žedno. A treće hoće da sisa. I opet. I opet.
Ustajem po automatizmu, dok mi glava huči a jezik ukočen. Obilazim svakog od njih kao da sam na astralnom putovanju, ne sećajući se kako sam se vratila u krevet. I jesam li prethodno sanjala ili ne.
Kad si mama, jutro posle te ne šteti. Kao da glavobolja, bolna jetra i mučnina nisu dovoljni (jedan jedini koktel!), eto klinaca da skaču i tuku se ulazeći u tvoju ličnu zonu. Valjda da budu sigurni da si sve to video i čuo.
A još više je poražavajuće kad saznate da ona druga strana funkcioniše ko sat za razliku od vas dvoje.
(Mužu, treba da nas je sramota.)
Znači, fali društvena kondicija.
Mada… radije bih jednu noć da spavam u kontinuitetu no još jedan koktel.
Bar tamo negde narednih desetak godina. Posle gde nas život odvede.
Svideo vam se tekst? Podelite ga onda sa prijateljima. Hvala!
Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Kad čuju da imamo 6 dece, prvo nam kažu da smo hrabri, a onda da smo ludi. A zatim nas pitaju kako se snalazimo. O životu jedne višečlane porodice, o pitanjima roditeljstva, ali i ličnim nedoumicama, ovaj blog je zamišljen kao oaza gde se drugi roditelji mogu ohrabriti, jer svi, koliko god dece da imamo, prolazimo isto. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.
