Pita me jedan kako nam je bilo na moru, da li je mesto za preporuku. Kaže, planira da ode sa ženom, da se odmore.
Klasičan razgovor, reći ćete.
Sem što je isti postao tata pre malo jače od mesec dana. A žena mu postala mama.
Hoće da odu na more da se malo odmore jer “ne može više ovako, treba mu predah”.
Predah od čega? Od bebe? Jednomesečne bebe?
Na stranu što oko nje i ne radi ništa. Veći deo dana je van kuće, a u kući je baba koja pomaže.
Imaju pomoć o bebi, presvlačenju, hrani, sređivanju.
Predah od čega?
Uvek me zaprepaste nivoi samoživosti. Nikako da se pomirim da je to sad sasvim uobičajeno u društvu.
Čak ni to što imam preko 35 godina i u okolini vršnjake koji, ne da ne planiraju decu no “tek sad započinju da žive”.
Kažu, ima vremena, biće dece.
Da, sa 50 i iz xy pokušaja VTO.
Kažu da su se granice pomerile. Mislim, ko sam ja da smatram ludošću što rizikuješ svoj život tada ili zdravlje deteta.
“U Srbiji sve manje beba”.
Naslovi ovog tipa nas stalno napadaju.
I svi stalno pokušavaju da dokuče zašto je to tako.
Na stranu što trudnice dobijaju otkaze, porodilje šutiraju na manje plaćena mesta, jer su joj valjda moždane vijuge spržene, ili što za dva porodiljska odmah si svrstana u porodiljsku mafiju.
Što nema mesta u vrtićima i što nemaš da kupiš nove knjige za školu.
Veoma je jednostavno.
Tu su ovi koji idu na more da se odmore od jednomesečne bebe.
Tu je i ona mama koja neće drugo jer “voli svoj komoditet i dosta joj je što zbog jednog deteta mora da nekome robuje.”
Hoće, bre, da spava koliko joj se spava.
Tako kaže.
Tu su oni koji hoće karijeru, da impresioniraju mame i tate sa kojima žive, umesto da imaju svoje gnezdo.
Ali očigledno im to nije problem. Jer da jeste, menjali bi nešto.
Tu su i oni koji šetaju bebe po kafićima u deset uveče, jer su “navikli na takav životni ritam. Neće njih sad beba da remeti u tome.”
Grčevito se drže svojih navika, valjda misleći da im je život pokvaren od kada je dete tu.
Polako sve više verujem da su se deca većini samo “desila”.
Svuda vlada sebičluk i samoživost. Svako gleda svoje dupe i svoj interes.
Čak i kad imaju decu, takvi se i prema njima odnose na isti način.
“Moje dete je važnije od vašeg”.
Ali ne i “moje dete je najvažnije od svega”.
Kako dete može biti bitnije od njihovog piva, mezoterapije ili odlaska na more? Bez deteta.
I znam šta ćete sada reći.
Da, kod mene možete čitati kako gunđam na decu, kako odbrojavam do vrtića, kako kukam.
Ali ja samo gunđam.
Jer ne prođe momenat kad nisu tu da ih ne poželim da su pored mene.
Trčim pred taj isti vrtić da ih pokupim odmah po otvaranju, da su što manje tamo.
Planiram silna putovanja, i od mnogih odustanem zbog finansija. Jer košta voditi 4 dece.
A da ih vodim, podrazumeva se.
A ja sam od onih za koje kažu da su kao balvan.
Jer ništa nema taj gušt kad deca nisu tu.
Svideo vam se tekst? Podelite ga onda sa prijateljima. Hvala!
Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Kad čuju da imamo 6 dece, prvo nam kažu da smo hrabri, a onda da smo ludi. A zatim nas pitaju kako se snalazimo. O životu jedne višečlane porodice, o pitanjima roditeljstva, ali i ličnim nedoumicama, ovaj blog je zamišljen kao oaza gde se drugi roditelji mogu ohrabriti, jer svi, koliko god dece da imamo, prolazimo isto. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.
Već mesec dana roditelji, pa to je poduhvat!
Jedva čekam da ih dohvate grčevi, zubići, vrtić, prvi dan škole, pubertet i ahaha adolescencija.
Da, komodidte, sisi koje ne vise, stomak ko kad si imala sesnaest, ma to je sve prosto što se očekuje od mamice. Što se tiče tatice, on može ubahato da ide i da se vrati.
Ono, roditeljstvo. ROdiš, neguješ, brineš i nadasve voliš
i to je to!
ostalo je reklama, sebičnost i pozeraj
ajd uzdravlje, opdoh da uvijam knjiga za treći razred
i da ljubim ja tebe M i tvoje gusare male <3
Ljubim vas! <3
Cekaj, tek na kraju shvatih, on hoce da ide na more bez deteta?
Vidi, kad su muskarci u pitanju, ja sam shvatila da se njima zivot preko noci promeni, dok mi ipak imamo sve one mesece. Ipak, naravno, na sok zvani prva beba ne mozes da budes u potpunosti spremna.
Slažem se da se oni verovatno malo teže akomoduju na celu novu situaciju. Ali za sve planove treba dvoje, zar ne?
Jednostavno, teško je svet sagledati iz tuđih cipela. Ljudi poput mene i tebe su negde roditeljstvo ukapirali kao spremnost na žrtvu i stavljanje dece na prvo mesto. Neki drugi ljudi to svesno ili nesvesno ne mogu i ne žele. I ne mora to samo po sebi da bude loše (iako mi je na primer jako teško da razumem da neko ima poriv da ode sam na more i ostavi decu kući, osim ako oni imaju 16 i ne žele da idu s njima). Negde je najteže biti iskren prema sebi i svetu pa ne robovati moranjima i rađati decu koju istinski ne želiš, jer time činiš nesrećnim i sebe i njih. Ali verujem da je takvih manje, a više onih koji žele a zapravo ne uspeju da sazreju u svojoj roditeljskoj ulozi, odnosno ona ih ne oplemeni i ne pomogne im da rastu kao osobe. S druge strane, imamo i drugu krajnost – stavljanje dece na pijedestal, i preterivanje u učitavanju dece kao jedinog smisla života. Na kraju, potpuno te razumem slične emocije mi takve stvari izazovu i samo gledam da što manje takvih osoba imam u okruženju.
Treba sam tebe zvati da mi edituješ tekst. 🙂
Sročila si sve što sam želela da kažem. Fascinantno je to da sa 35+ nisi dovoljno sazreo, i, što je još gore, ne činiš ništa da ima pomaka u tome.
Ja prva mrzim da je roditeljstvo i majčinstvo okarakterisano kao žrtvovanje ili da je to sve što postoji u tvom životu. Ali određeni periodi detetovom života, da, zahtevaju da ipak nekako njihove potrebe budu prve.
I, brate mili, ne razumem da ti je bitnije more no da si uz jednomesečnu bebu.
Što opet ne znači da treba da su stalno uz suknju. Al tako mali…
I ako nisi za to, nemoj se ni upuštati u sve to. Svi iskreni, svi pošteni, svi srećni.
Razumem i jedne i druge. Imam jedno dete, nikad nisam poželela više i nisam loš čovek zbog toga. Nisam super mama, ne vučem pite, ne titram mužu, ne nosim punjene paprike u Grćku, nisam dojila. Savest mi je mirna. Deca i ja nikad nismo bili po svaku cenu i nemam problem što poželim da odem na vikend bez ćerke. Cenim i one druge, sa drugačijim željama na temu dece ali to nije moja planeta. Edit: ja sam od tih što vole da spavaju i ne stidim se što se ne žrtvujem onako kako neko očekuje, po nekim pravilima na koja se ne palim. Nisam majka narodni heroj, samo obična mama, srećna u svojoj porodici, poslu, svetu.
Draga Sanja,
žao mi je što je tekst delom tumačen kao kritika zašto se neko opredelio da ima samo 1 dete. Daleko od toga! Nisi zastupam mišljenje da treba da se žrtvujemo toj životnoj ulozi, bilo jer se to očekuje od nas, bilo da to radimo a da ne osećamo stvarno želju za tim.
Veoma je jednostavno to u mojim očima – treba biti iskren prema sebi i priznati kako stoje stvari. Mnogo je poštenije prihvatiti sebe da nisi za neku ulogu i to je to, umesto rađanja dece koja su tu, eto da su tu, a potpuno zanemarena na mnogim nivoima.
I opet, time ne vidim sebe niti bilo koju drugu mamu da treba da robuje tome, ili da traži lovorike. Daleko od toga.
Al treba da postigne ono što ste napisali gore – da je srećna u svojoj porodici, poslu, svetu.
Odličan tekst Milena, slažem se u potpunosti. Bravo. Znam da je teško ponekad sa decom, posebno sa malom decom, i kad naiđu faze kad beba neće ni kod koga već samo kod mame, a mama ne zna šta će pre, da opere sudove, nahrani bebu, skuva ručak, skloni kuću, obriše guzicu starijem detetu, šeta je jer trenutno moja desetomesečna beba postala je mnogo više zahtevna nego ranije. Od bliskih osoba hoće samo kod tate. I gde je tu predah 😉 Naravno da svi volimo one trenutke kad deca spavaju ili kad možemo bar malo da odmorimo od njih, a i ako nisu sa nama, u vrtiću su, u šetnji s babom ili gde god da su, zar se ne zapitamo šta rade i jesu li dobro.
Ja te poznajem I tvrdim da definitivno nisi tip majke mucenice, ti si meni savrsen primer kako treba da izgleda srecna porodica kada su mama I tata kompatibilni u svemu, kao par, kao mama I tata cetvoro divne dece koja se, znam, nisu tek tako desila…
A poznajem I Sanju Ciganovic koja je komentarisala I moram da kazem da se slazem i sa njenim stavom… Treba naci neku sredinu u svemu, ne ici iz krajnosti u krajnost… ti sto su umorni od jednomesecnog roditeljskog staza, verovatno nisu zadovoljni ni ostalim sferama svojih zivota, pa im je roditeljstvo izgovor… poljubac iz Grcke!
Jao Bože… Da se razumemo, svaki roditelj poželi par dana bez dece. Ja prva. Ali već nakon prvog dana, nedostaju mi toliko da boli… Idu na odmor bez jednomesečne bebe?! Ona se porodila pre mesec dana? Pa stvarno. Što lepo nisu kupili kucu za šetanje, nosanje u tašni i pokazivanje po potrebi..
Kao što Angelina reče. teško je sagledavati stvari iz tuđih cipela. Ja sam majka jedne devojčice, ali za više dece nisam spremna. Spadam u onu grupu majki koje vole svoj konfor i vole da spavaju :). Komentar Sanje Ciganović je kao da sam ga ja pisala :). Za svoju ćerku bih uradila sve, ali priznajem, volim da imam i neko svoje vreme i toga se ne stidim. Za mene si ti žena zmaj i zaista ti se divim za 4-oro dece, ali to nije moja priča :). Kao što ni tvoja nije jedno dete i takozvani konfor. To ne znači da ja ne razumem tebe kada kukaš sa 4 ili sebe kada sa mužem za vikend otputujemo sami i ostavimo ćerku baki na čuvanje. Ja tako znam i to je neki moj balans. Zato sam kod prvog “Zašto joj ne daješ čokoladu” pitanja koje mi je postavila mama jednogodišnjeg dečaka umazanog čokoladom, rekla da se više nikome ni ušta ne mešam. Radim onako kako najbolje znam i sigurna sam da i drugi isto rade za svoju decu, ili bar pokušavaju.
Da ne pričam da je jedan moj tekst sa bloga, u kome navodim svoje lične razloge zašto se posle prvog nisam odmah odlučila i za drugo dete, podeljen na portalu na kome me je bar 100 žena okarakterisalo kao razmaženu mučenicu koja hoće da spava i ima svoj život. To su one tuđe cipele sa početka…