Kako idu godine, pa i decenije, često se sećam stvari iz detinjstva.
Čak iako to nije tema razgovora, nisam srela tu neku osobu, zna samo da mi padne na pamet neko ili neka zgoda.
Sećam se tako jedne devojčice sa kojom sam delila detinjstvo.
Sećam se kako je sa 11 godina dolazila u školu posle neprospavane noći.
Sećam se kako je sa 12 dolazila pijana ujutru na časove.
Sećam se kako je sa 13 više boravila sa mnogo starijim društvom no u svojoj kući.
Sećam se kako je sa 14 mislila da je upis srednje škole “daj to što mi preostane, jer ne vredim više” jedini izbor.
Sećam se i kako sam sa tih 14 prolazila zadatke sa njom, da da sebi priliku da pokuša.
Sećam se i kako jeste upisala nešto bolje.
Sećam se i kako su naši životi otišli u dva pravca.
I uvek se pitam kakva bi sećanja bila da su okolnosti bile drugačije?
Da porodična situacija nije bila opterećena bolestima, svađama, nasiljem?
Da je imala oba roditelja na koja može da računa?
Ili bar jednog koji nije opterećen da li će imati za obrok za decu? Ili da li će ga neko zlostavljati.
Da je imala nekog ko je radio domaći sa njom?
Da je imala nekog ko bi više kontrolisao sa kim se druži i šta radi?
Da je imala nekog ko bi sprečio da prerano odraste? Da bude bar još malo dete.
Deklaracija o pravima deteta, usvojena na današnji dan pre 28 godina, između ostalog kaže:
- deca imaju pravo da odrastaju u porodici koja brine o njima;
- ako žive u državi a u njoj ne žive njihovi roditelji, imaju prava da budu sa njima;
- imaju pravo da sami biraju prijatelje;
- imaju pravo na svoje mišljenje, a na odraslima je da ih saslušaju i shvate ozbiljno.
Na žalost, svako 10 dete na svetu odrasta bez roditeljske ili drugog adekvatnog oblika brige. U Srbiji bez roditeljskog staranja je oko 6000 dece.
Odrastanje bez odgovarajuće brige ostavlja brojne posledice na emotivni, mentalni i fizički razvoj deteta. Imaju manje šanse da odrastaju fizički i psihički bez problema, manje šanse da će dobiti kvalitetno obrazovanje i manje šanse da će razviti produktivne sposobnosti u odraslom dobu.
Neki od njih su napušteni od strane roditelja, neki od strane njihove zajednice ili države. Nekima su roditelji preminuli. Neki su izbačeni iz svoje kuće, a drugi zatvoreni u istu i uskraćenih prava na obrazovanje, prijateljstva, pa čak i jednostavne dečije radosti. Neki imaju roditelje, ali se oni iz nekih razloga ne mogu brinuti o njima, pa su zanemareni, izolovani, sami.
Međunarodna organizacija SOS Dečija sela je, povodom 20. novembra, Svetskog dana prava deteta, pokrenula kampanju “Nijedno dete ne treba da odrasta samo”. SOS Dečija sela Srbija, kao njen deo, takođe učestvuju u kampanji.
Cilj kampanje je da ukaže na položaj dece koja odrastaju bez roditeljskog staranja i dece u riziku i važnost porodičnog okruženja za rast i razvoj deteta.
SOS Dečija sela Srbija, od 2004. godine, obezbeđuju porodični smeštaj deci bez roditeljskog staranja u SOS Dečijem selu Kraljevo i pružaju podršku najugroženijoj deci i porodicama kroz Centre za podršku porodici u Nišu, Obrenovcu i Beogradu, programe podrške hraniteljskim porodicama, Program za podršku zapošljavanju mladih u Beogradu, program hitne pomoći realizovan zemljotresa u Kraljevu, poplava u Obrenovcu i Lazarevcu i program hitne pomoći izbeglicama u tranzitu kroz Srbiju.
Tekst napisan u saradnji sa SOS Dečija sela Srbija.
Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Kad čuju da imamo 6 dece, prvo nam kažu da smo hrabri, a onda da smo ludi. A zatim nas pitaju kako se snalazimo. O životu jedne višečlane porodice, o pitanjima roditeljstva, ali i ličnim nedoumicama, ovaj blog je zamišljen kao oaza gde se drugi roditelji mogu ohrabriti, jer svi, koliko god dece da imamo, prolazimo isto. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.
