Blagi razvod

Okupilo se društvo uz toplu vatru i čašicu razgovora. Napolju veje sneg i dok pada sumrak, čuje se samo graja dece koja neumorno se sankaju na obližnjem brdu, dok im ruke i obrazi zebu.

Oko stola njih petoro. Dve žene i tri muškarca. Vidi se da su dva bračna para i jedan došljak.

Došljak je ušao kroz ulazna vrata nekih pola sata ranije. I poveo je razgovor.

Mada, ne znam jel’ to odgovarajuća reč, jer dijaloga nema. Samo četiri glave koje po potrebi klimnu glavom dok došljak priča.

“Ne mogu tamo više. Kaže žena da nisam završio sarmu. Kažem joj da nema neke zanimljive serije da bih se time bavio. Znaš kako je? Propržiš luk, pa beli luk, pa dok narendaš šargarepu, pa dinstaš, pa opereš kupus… Pa kuvanje bar 2-3 sata. Smorio bih se.

Kaže ona – večeras ćemo. Reko’, teško. Uostalom, može i ona sama. Moram ja malo da odmorim.

Mora to druga strana da shvati. Tu neku hedonističku crtu. Ne možeš, brate, da si stalno kući.

Proveo sam tako 30. i 31. u jednom kafiću. Onako, znaš i sam, jedno piće, drugo. Na kraju mi kaže jedan – ‘E, pazi, super si ti, ali mislim da je vreme da ideš malo kući.’

A šta sam to propustio? Ma ajde, molim te. Kaže žena njih troje gledali film. Bonda. Pa šta? Ja sam ga već gledao.”

Drugi ga slušaju pomalo u čudi, međusobno se zagledajući. Ipak, njega to ne zaustavlja, on nastavlja svoje viđenje časti, one muške.

“Pazi, imam neke ortake, svi oženjeni. Ja ih zovem da se vidimo, da odemo negde na piće, onako, muški. Oni, kao, e, važi, čujemo se od nedelje.

Neki imaju papuče veličine ribarskih čizama. Nema tu života. Strašno nešto.

Imam i dva ortaka, u blagom su razvodu. Blagi, znaš, ovaj jedan se razvodi već dve godine a nikako da potpiše papire.

On dobrica, strašno. Žena ga izbacila iz stana. Kaže, koči je u karijeri. Ma kojoj karijeri?

On prvo bio kod mame, pa iznajmio stan. Svaki drugi vikend deca kod njega. A on je super ćalac. On im ispeče doručak, baci smeće, ma sjajan. A saosećajan strašno.

Pitaš ga za bivšu, a on ne da, kaže ‘To je majka moje dece’. A dve godine u blagom razvodu.”

U neverici, došljak ponavlja ovo dvaput, i valjda da podcrta sve, ispija na eks još jedno čukanče domaće. Valja se, praznici su, zima, sneg, vatra.

“Pita me jedan ortak na piću, ’81. godište, šta mislim hoću li se oženiti ove godine. Reko’ nećeš. Nećeš, brate.

Znaš zašto? Registrovao se na sajt za upoznavanje Badu. Baaaduuu. I sve dogovorio, javila se ženka. Priča, našli se negde na piću. Prijavila da je ono, znaš, 80 kilograma, a ono stotka najmanje. I ja ga pitam šta je uradio. Kaže on, ništa, kad je već došla, popili smo piće.

E, reko’, zato se nećeš oženiti.

I da se oženiš tako nekom, nema tu leba. Ta će da polaže neka prava na tebe.

I onda sutra da te šutne iz stana. Kao onaj moj ortak u blagom razvodu. Kao u razvodu, a dve godine nikako da potpiše.”

Zvoni mu mobilni i došljak se javlja. Ostali koriste priliku da se izdogovaraju za druga viđenja i međusobno pozdrave. Par koji odlazi strpljivo čeka da pozdrave i došljaka, kulturno je.

Al’ došljak nastavlja svoj razgovor već deseti minut. Poluposlovno, poluprivatno. Više galami no što priča. Valjda da ostali shvate njegovu važnost na poslu.

I kako prekida taj razgovor, tako nastavlja, ne dajući priliku onom dvoma da se pozdrave i odu.

“Pazi ovoga. Hoće i jare i pare. Ne može to, brate, tako.”

I nastavlja, ali sagovornici su se isključili. Polako su ustali, pozdravili se i krenuli.

Došljak stoji pored vrata i nastavlja da prepričava razgovor.

I objašnjava kako treba jedan muškarac da postupa.

 

Sviđa vam se tekst? Podelite ga sa prijateljima. Hvala!