Možda ste bolja mama nego što mislite

Ovih dana sam bila u prilici da jedno duže vreme provedem sa dve porodice (obe porodice imaju troje dece, pa recimo da se “razumemo” po dinamici).

Uzrasti dece se razlikuju: ima beba, a ima i skoro tinejdžera. I mi, mame, se međusobno razlikujemo životnim sadržajem. Al’ generalno sve to je manje bitno.

Gledala sam, posmatrala, analizirala. Bilo je različitih situacija – od plakanja, svađanja, do smejanja. I nekako mi sine: možda ja i nisam toliko loša mama. Ili bolje rečeno – možda sam bolja nego što mislim.

Odmah da razjasnim. Ovih uopšte ne mislim da su sad te mame loše, da im nešto treba zameriti, kritikovati. Ne, ne pričam o tome. Pričam o sebi i svojoj deci. Gledam kako one rešavaju neke situacije i u glavi imam svoje rešenje. I shvatim možda po prvi put onako jasno da mi moj stil roditeljstva odgovara. I gledajući svoju decu – mislim i njima.

Naravno, puno će još vode proteći rekama dok klinci nekim svojim postupcima stvarno i ne pokažu da li su sad na pravom putu (šteta što se to oslikava retrospektivno).

Al’ jako je bitno da se vi osećate dobro u koži mame. Kad je ta “uloga” u pitanju, nema rezerve koja vam može uskočiti kad vi ne možete više.

Vaš “rad” se oslikava kroz vašu decu. Uopšte nije bitno da li ste ovog momenta nešto odradili ili reagovali kako treba, treba da gledate duže staze.

Sitne greške su dozvoljene. Time što ćete biti opsednuti stalnim pitanjima i podpitanjima koje sebi postavljate, perfekcionizmom koji verovatno ni sami ne možete da dostignete (verujte mi, znam šta pričam), i stalnim nastojanjem da držite sve pod kontrolom, propustićete ustvari njihovo detinjstvo. A pride, šta god da urade, mogu da se kladim da nećete biti srećni.

Zar je stvarno potrebno provesti sve te godine u grču? Ja prva priznajem da sam pravi “control freak”, kontrolisanje svih životnih uslova je u mojim nervima. Al’ gledajući druge mame (i tate) shvatila sam da time samo mogu da pogoršam neke situacije. I niko neće biti srećan – ni vi, ni deca.

I opet da nešto razjasnim. Ovim takođe ne govorim da zagovaram da se sa decom “družim”, da ne treba uspostaviti granice. Govorim samo da nisu sve bitke jednako važne. I da toga treba ne samo da budete svesni, već i da stvarno prihvatite.

Time ćete biti srećnija mama. A deca mame koja se dobro oseća u svojoj koži su takođe srećna.

Mama iz magareće klupe