“Deca i internet – pametno od početka”, UNICEF-ovo istraživanje bezbednosti interneta za porodicu

Prošle nedelje  na mejl mi je došlo obaveštenje o jednom istraživanju koje sprovodi UNICEF u Srbiji.

Projekat „Bezbedan internet za celu porodicu’’ UNICEF sprovodi u saradnji sa Ministarstvom prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, uz podršku kompanije Telenor, a rezultati su prikazani u panel diskusiji „Deca i internet – pametno od početka“.

U momentu dok čujem obaveštenje o dolasku mejla, moj stariji sin drži telefon i igra igricu.

To što je telefon tatin, a on ima 6 godina nimalo ne olakšava situaciju.

Dok se to dešava, naša osmogodišnjakinja vodi pregovore kad bi da joj kupimo mobilni telefon.

Većina u njenom okruženju vršnjaka ga uveliko ima i koristi.

I to ne samo kao ona, za gledanje crtaća na YouTube-u, već sa sve brojem, zvanjem i slanjem poruka.

Svedočim tome dobijajući za nju, od njenih drugarica, mnoštva smajlija.

Nije da moram da joj pokažem kako da ih pročita ili odgovori.

Zna.

I nisam je ja učila.

Mislim da je rođena sa tim.

I nije jedina.

Gore pomenuto UNICEF-ovo istraživanje je sumiralo neke zaključke:

• Većina dece se sa digitalnim uređajima susreće u uzrastu od četiri godine.
• Svako četvrto dete u predškolskom uzrastu i više od polovine dece u školskom uzrastu već poseduje jedan digitalni uređaj.
• Pokušaj da ograniče detetu vreme provedeno na internetu izazvao je sukob sa decom kod dve trećine roditelja, dok se jedna trećina njih sukobila sa decom zbog ograničavanja dostupnog sadržaja na internetu.
• Trećina ispitanih roditelja nije dovoljno upoznata sa digitalnim uređajima kako bi umeli da blokiraju sadržaje koji se promotivno nude tokom korišćenja interneta ili spreče svoju decu da ostavljaju „aktivne digitalne tragove na internetu“.

Često do mene stižu tekstovi koji plaše roditelje što deci daju da koriste digitalne uređaje.

“Vodite ih napolje!” sve do jednog viču.

Nekako mi se ta primesa – sve ili ništa, uopšte ne sviđa.

Naravno da svako zdravorazumski neće dozvoliti da dete bulji u telefon 24 sata (kao ni u TV), ali danas, kad digitalne tehnologije vladaju našim svetom, pomalo je i kontraproduktivno zauzdavati ih po tom pitanju.

Oni su generacija koja živi taj život.

Nije ga zatekao na pola puta na odrastanju niti, kao većinu nas, na prelasku u odraslo doba.

Mi, koliko se sa prvim računarima sreli negde sredinom našeg osnovnoškolskog obrazovanja, a mobilne dobijali pred kraj srednje škole (ili i kasnije), pomalo smo šokirani koliko sve to ide lako ovim mlađima.

Ali ide.

I, računajući da smo se svi nekako prebacili u taj virtualni svet, i da smo time povećali i potencijalne opasnosti, ono što mislim na čega treba da stavimo akcenat je da (pokušamo da) pratimo njihov tempo znanja.

Većina roditelja ne zna da koristi mnoge aplikacije, a o društvenim mrežama da ne pričam.

Čak i kad ste stalno u tome, kad recimo pišete digitalno kao ja, ponekad je teško plivati u svemu tome.

A vi ste neko ko treba da zna više od deteta. Jer kako ga podučiti o opasnostima i kako ga zaštititi, ako ste daleko iza njega?

Da li ste pri pomisli da dete treba jednog dana da samo pređe ulicu, doneli odluku da ga zaključate u kući i ne puštate napolje?

Pa, ja skoro da jesam, priznajem.

Al’ pomirena sa sudbinom da će naći način da izađe kroz prozor, prihvatila sam se posla da ih naučim kako da bezbedno pređu istu.

A kako sam to mogla? Tako što o saobraćaju znam više od njih.

E, tako gledam i na ovo: mi, odgovorni za svoju decu, treba da se digitalno obrazujemo dovoljno da možemo da budemo nadzočni za njih.

Da znamo da upozorimo, skrenemo pažnju, blokiramo, zabranimo.

Mada, ovo istraživanje kaže da samo trećina roditelja ne zna da digitalno zaštitite decu, i, ako je tako, radujem se, jer učimo sve više.

A tu je i drugi kamen spoticanja – koliko vremena može dete da bude sa digitalnim uređajem.

A koliko vi provodite vremena sa njim?

Smemo li išta da pridikujemo deci, ako mi, figure koje treba da predstavljaju njima uzor, dane i noći provodimo buljeći u telefone, klimajući glavom na njihova pitanja, ni ne pogledavši ih čestito?

Mi, fascinirani koliko su ti uređaji dogurali i koliko su porasle mogućnosti, još uvek u sve to gledamo kao u božićno čudo, diveći se i zazirujući, kao pravi zavisnici.

A deca nas samo kopiraju.

I ako sebi ne zabranite, ako sebi ne dopustite jedan dan offline, zašto mislite da će dete biti raspoloženo da vas posluša?

Ja prva ne bih.

A internet i digitalni uređaji su toliko više od igrica, crtaća i onih likova što raspakuju 100 kinder jaja u 10 minuta.

Oni daju mogućnosti za učenje, za usvajanje novih znanja, za širenje vidika.

Samo mi prvi treba da proširimo vidike o ovome.