Beše to vreme pre 3 godine. Čudo jedno, beše zima, a imala snega. Deca vredno početkom novembra napisaše pisma Deda Mrazu. Dobro, ovih dvoje najmlađih išvrljaše papire (ovo najmlađe pomalo i jela, al peto je, ne računa se), a najstarija, kako je jedina znala da piše, napisa sve njihove želje.
Jedno poželelo LEGO. Krenemo na vreme, neke 2 sedmice ranije, da izučavamo opcije istog. Muž odlepio jer sam na svaku viđenu fotku imala rečenicu “Jao, vidi ovo!”, da je morao da me podseća da kupujemo, pardon, Deda Mraz kupuje deci. I tu prelomimo da bi bilo sjajno da svakome on njih uzmemo po jedan set.
Krenem onda da tražim gde bih uzela. Bubrege svoje volim i nešto ih ne bih davala tako, nemilice, pa je bilo potrebno naći drugu soluciju. I nađemo u teti koja može da nam kupi preko baš sve to. Dogovaramo mi sve i javi datum. Dva dana pre dolaska dekice, idealna postavka.
Dođe taj dan, ne javlja se ta teta. Mene sve muke spopale, čvor u želucu raste, hoćemo li ostati bez poklona. Javlja se sutradan u zoru. Čekićala nekih 15 sati na granici, al stigla. I naš LEGO sa njom.
E, sad ide strategija. Preuzeti to a da ne primete. Dobro, idemo kolima. I ostavljamo u gepeku. Super opcija, al moram i da ih upakujem. Dok su klinci na aktivnostima, ubacujemo ih u stan. To su sve neke kutijetine, ne zna gde sa njima. Otvaram ormar, ne može na policu. Eto ga kofer, al, šta ćeš, imamo ga samo jedan veći. Šta sa ostalim da radim?
Odluka pada da se ubace u kupatilo koje je uz našu spavaću sobu. Deca ne ulaze tu, super. Za svaki slučaj, zaključavam kupatilo. A onda i spavaću sobu. I odoh po ukrasni papir dok se zanimaju crtaćem.
U povratku samo nedostaje neka muzika koja prati horore. Otvaram vrata stana, a stariji sin izleće ispred mene uz pitanje “Kakav je ono LEGO u vašem kupatilu?”. Muk, šok, neverica!
Kakav lego, otkud lego? Pa lako, hteli su vagu, vaga je u kupatilu, otključali spavaću, pa kupatilo i uzeli vagu. I usput videli poklone.
Blagi nervni slom beše, nije za priču. Al nas je naterao da mere skrivanja poklona dignemo na viši nivo.
Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Kad čuju da imamo 6 dece, prvo nam kažu da smo hrabri, a onda da smo ludi. A zatim nas pitaju kako se snalazimo. O životu jedne višečlane porodice, o pitanjima roditeljstva, ali i ličnim nedoumicama, ovaj blog je zamišljen kao oaza gde se drugi roditelji mogu ohrabriti, jer svi, koliko god dece da imamo, prolazimo isto. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.
