A gde su u svemu tome mame?

Pre par godina, kad sam bila mama “samo” dva deteta, upala sam u ličnu krizu. Svakome i danas pričam da je to bio najgori deo mene i najgori period majčinstva. Priznajem, stalno sam vikala, osećaj da nisam dovoljno dobra me je stalno opsedao i činilo se da će me griža savesti što uopšte pomišljam na nešto više – na samu sebe – pored potreba svoje dece potpuno sahraniti.

Poznanstvo sa Žanom Erdeljan, psihologom, potiče iz tih dana. Pored rada u Pedagoškoj ustanovi u Novom Sadu, organizuje i vodi mnoštvo radionica i predavanja za roditelje i vaspitače. Ušetala je u moj život u jednom Mama klubu i pomogla da promenim percepciju sebe (priznajem, na mnogo čemu još radim). Ovom prilikom smo popričale o istom, kao i o nekim pitanjima s kojima se mame susretnu na svom putu.

Šta je tačno Mama Klub i zašto je nastao?

Ja volim da ga opišem kao ”dobro, prijateljsko, ”ušuškano” mesto za razumevanje, uvide međusobnu podršku i negovanje autentičnosti”. Zapravo, Mama Klub je edukativno-iskustvena grupa za psihološku podršku ličnom rastu i razvoju u ulozi  žene i mame. Nastao je 2009. kada je moja ćerka Una imala godinu dana. Koliko god da sam se pripremala za ulogu mame, ista me je dočekala poprilično nespremnu. Teme oko kojih su mame u gradu mogle da razmenjuju svoja iskustva i uvide bile su važne, ali za mene, u mom osetljivom periodu nedovoljno podsticajne i podržavajuće. Odnosile su se mahom na negu beba, ishranu, zdravlje, vaspitne savete. Nikako nisam mogla a da ne postavljam sebi pitanje: ”A gde su u svemu tome mame?”. Nedostajale su mi lične teme. Teme koje bi se bavile izazovima tranzicije koju sa sobom nosi rođenje bebe. Promenom odnosa među partnerima. Nedostatkom vremena samo za sebe. Večnom borbom sa perfekcionistom u sebi koji nas tera da verujemo da moramo da budemo savršene mame, i supruge, i domaćice, na visini zadatka u svojoj profesionalnoj ulozi, a da pri svemu tome ne zaboravimo i na ulogu prijateljice, ćerke, sestre… Teme čijim bi bavljenjem, između ostalog, stale na put teroru mitova o savršenom majčinstvu. Pitanja su, sama od sebe, navirala, a sa njima i moja potreba da se izborim za jedno takvo mesto za mame u Novom Sadu. Srećna okolnost je bila ta što sam 2009. godine takvu iskustvenu grupu, doduše vrlo stidljivo, pokrenula u okviru Savetovališta za porodicu PU ”Radosno detinjstvo”, zahvaljujući prvenstveno ogromnoj  podršci mog kolege Zorana Saveskog, porodičnog terapeuta, rukovodioca Savetovališta u tom periodu. S početka nisam imala ideju na kakav će odziv ova grupa naići i hoće li mame biti zainteresovane za ovakvu vrstu rada. Ubrzo se ispostavilo da imam mnogo istomišljenica i da je mamama itekako bila potrebna ovakva vrsta okupljanja.

Sećam se jedne od vežbi o životnim ulogama, kad je na mene najveći utisak ostavilo to što smo sve propustile da stavimo „ja” kao jednu od uloga. Koliko stvarno mame izgube sebe iz fokusa i zašto?

Ja se zapravo u toj vežbi odnosilo na nas same. Onu našu unutrašnju suštinu, nezavisnu od naših životnih uloga mame, partnerke, zaposlene, sestre… Naše suštinsko ja. Mame, nažalost, na to JA zaborave. A kada se tim delom sebe na bavimo, kada ga ne razvijamo, ne negujemo, ne pitamo ga šta mu je potrebno, postajemo lako ”preplavljene”, nezadovoljne, zakočene, opterećene, bolesne, apatične, depresivne, anksiozne. Zapravo, nekako nam postaje isuviše lako da skliznemo u pogrešno verovanje da smo mi zapravo jednako naše uloge. Lako nam je da se identifikujemo sa ulogom mame, supruge,itd. i da se ponašamo kao da ništa van tih uloga ne postoji… Skoro sam prisustvovala jednom predavanju tokom kog je predavač pitao prisutne: ”Ko biste bili Vi kada Vaše uloge ne bi postojale?”. Neka svaka mama postavi sebi to pitanje. Upravo je to negubljenje sebe iz fokusa, izvor snage i energije u svim životnim ulogama žene, ali ono što je još važnije, izvor životne radosti.

Briga o sebi jedan je od najdirektnijih puteva jačanja našeg unutrašnjeg ja.

Koliko je mamama teško da praktikuju ovu veštinu svedočim svakog dana radeći sa njima. Navešću ti jedan konkretan primer. Mame su se na Mama Klubu, tokom prve godine njegovog postojanja, okupljale od 20h do 22h. Ovakav termin okupljanja izabrala sam namerno. Želela sam mamama da poručim da je sasvim ok izboriti se za ”svoje vreme”. Hej, dva puta mesečno! Neke su od susreta odustajale jer sebi nisu dale tu dozvolu. To su tada videle kao nemoguć događaj – pretnju porodičnom funkcionisanju. Ko će okupati bebu? Ko će uspavati dete? Svesna sam, definitivno, da za jednu mladu mamu ovo često bolan i veoma težak period. I da je za neke od njih ovo bio (pre)težak zadatak.

I sama sam kroz ovaj proces prošla. Ali ako same sebi ne damo dozvolu i ne poverujemo da smo vredne vremena koje posvećujemo same sebi, osećaćemo krivicu prilikom svakog stidljivog pokušaja da osvojimo makar komadić ove slobode. Mame koje prepadne ova ideja, koje poveruju da je to put u sebičnost, možda bi mogla da relaksira i inspiriše ona divna rečenica: ”Briga za sebe ne znači ”samo ja”, znači ”i ja”. Razlika je velika.

Ko više očekuje od mama – okolina ili one same? Kako se boriti sa tim?

Praktično svaka žena, u nekom periodu svog života, oseća da je izgubila ”pravac” i da život živi prvenstveno spram želja drugih ljudi i njihovih očekivanja od nje. Dobar udeo u ovome svakako imaju brojni pritisci svakodnevice koje svaka od nas intenzivno oseća. Žena u sebi, takođe, nosi i unutrašnje nasleđe, oblikovano hiljadama godina iskustva, koje joj poručuje da se prilagodi, kalupira sebe,da je na usluzi drugima, često na sopstveni račun.

Imam utisak da upravo zato što same od sebe očekujemo mnogo, mnogo očekuje i sredina. Poverovale smo (između ostalog i ”zahvaljujući” medijima, kao i činjenici da živimo u doba kompeticije, efikasnosti , produktivnosti i sa terorom ”savršenosti”) da moramo da budemo sve u isto vreme-i najbolja mama i najbolja supruga i najbolja domaćica i… Dalje, balans uloga je postao ultimativan. Međutim, upravo su prioriteti važniji od balansa. I upravo je to jedan od odgovora na tvoje pitanje – postavljanjem prioriteta. Pitam se da li je balans zapravo uopšte moguć ili je ideal. Sa druge strane, sasvim je moguće i neophodno postaviti jasno prioritete. Mama sam tek rođenoj bebi. Sasvim je ok da, u tom slučaju, prioritet broj 1. bude uloga mame. I ona će prioritet biti još dugo. Međutim, kako vreme prolazi neke druge uloge postaju takođe veoma važne i ukoliko nisam svesna prioriteta, lako se u svim tim ulogama, kao i očekivanjima koje one nose sa sobom, mogu izgubiti. Živeći ”to-do” listu, zanemarujući ”to-be” listu.

Koliko si se ti promenila od te 2009. i nastanka Mama Kluba?

Mnogo. Tokom svih ovih godina vodeći Mama Klub naučila sam da osluškujem sebe, podsećajući se da se za prostor za sopstveni psihološki rast moram izboriti sama. Za vreme koje je samo moje, u kom punim baterije, baveći se onim što me raduje, inspiriše i ispunjava.

Upravo zahvaljujući Mama Klubu otkrila sam da sam introvertna, visoko senzitivna mama, i to me je saznanje opredelilo ka novim temama, koje trenutno čine koncepciju Mama Kluba.

”Dnevnik ličnog rasta i razvoja” kao glavno introspektivno sredstvo pomoglo mi je da uvidim da su misli izrečene naglas ponekad drugačije nego misli sa kojima se susrećem kada se nađem pred belinom papira. Da obožavam jutra i kada dan počnem ranim buđenjem pre svojih ukućana, postavljam temelje dobrom raspoloženju i energiji tokom celog dana.

Unazad par godina shvatila sam koliki je značaj i kakvu moć transformacije imaju ženska prijateljstva. Postala svesna činjenice da je sasvim legitimno priznati da nam je potreban pravi partner, ali da mnogo veći problem imamo kada treba da priznamo da čeznemo za pravim ženskim prijateljicama. Upravo sam na Mama Klubu stekla divne prijateljice i trudim se da ta prijateljstva negujem, razvijam i čuvam jer me oplemenjuju.

Postala sam beskompromisna jedino kada poziciju moje male porodice, prve na listi prioriteta, ludilo svakodnevice dovede u pitanje. Po pitanju svega ostalog, mnogo sam otvorenija i spremnija da se menjam. Postala sam svesnija sebe i  svog okruženja.

Prepoznaju te po predavanjima i treninzima iz oblasti Pozitivne discipline. Koliko je ona još nepoznanica kod nas?

Pristup Pozitivne discipline na moju veliku radost, dobija sve veći broj pristalica u Srbiji, kao uostalom i širom sveta. Sve se u većoj meri prepoznaje važnost razumevanja i prihvatanja dečije prirode, uz istovremeno nezanemarivanje odraslih i njihovih potreba.

Radim kao psiholog svakodnevno sa roditeljima dece uzrasta do 7 godina poslednjih petnaest godina i duboko sam uverena da je krajnje štetno o odnosu odrasli-dete razmišljati kao o ringu u kom neko nužno mora da bude pobednik, a neko gubitnik.

Nažalost, to je i dalje jedno od dominantnih pogleda na roditeljstvo kod nas, zbog kog (naravno ne samo zbog toga, ali i zbog toga) roditelji pate. Udaljavaju se od svoje dece, umesto da im se približe.

Roditelji se u Srbiji, nažalost, najčešće zastrašuju, umesto što im se pruža podrška, nuđenjem mogućih rešenja.

Upravo zato volim svoj posao. Upravo zato se na sve načine trudim da ovaj pristup približim što većem broju roditelja i vaspitača. Zato što sam ubeđena da nam je Pozitivna disciplina preko potrebna, najpre kao alternativa strahu.

Pozitivna disciplina je pristup koji, za razliku od prethodnog pogleda, duboko veruje da je osnovni motiv za pokretanje ponašanja deteta (i odrasle osobe) osećaj pripadanja (povezanosti) i osećaj sposobnosti (pozitivne moći). Samo dete koje oseća da pripada, da je uvaženo i sposobno, može adekvatno da se ponaša.

Svaki oblik neprihvatljivog ponašanja, ona vidi, kao nešto što prostiče iz relacija odrasli-dete, u kojima se dete ne oseća u dovoljnoj meri povezano i uvaženo od strane roditelja, vaspitača i ostalih odraslih osoba.

Sve veći broj roditelja i vaspitača sa kojima radimo moje koleginice i ja želi da pomogne deci da razviju osećaj povezanosti. Da u isto vreme predstavlja izvor poštovanja i podrške deci. Da uzima u obzir njihovo mišljenje, osećanja, učenje, kao i dečje viđenje sebe i sveta koji ga okružuje. Da uči decu važnim socijalnim i životnim veštinama (poštovanju, brizi za druge, rešavanju problema i saradnji). Da ih poziva decu da otkriju za šta JESU sposobni (podstiče konstruktivno korišćenje lične moći i autonomije).

Pozitivna disciplina je upravo pristup u kojem se takvi roditelji i vaspitači najkomotnije osećaju. Pristup koji je veoma praktičan i nudi  konkretne smernice kao odgovor na njihova stremljenja. Pri tome, što je jako važno, ne upada u veoma opasnu zamku nuđenja ’’recepata’’.

Više o Mama klubu možete saznati na facebook strani. Nova grupa Mama kluba počinje sa susretima 6.marta 2017. Od srca svima preporučujem.