I ja se zovem Mama

1.je januar. Pola osam ujutru. Dan posle dočeka tako nestrpljivo očekivane Nove godine.

Može se reći da je Nova godina započela srećno – klinci su ustali pola sata do sat kasnije no što inače ustaju.

Sem što je danas, kao što malopre rekoh, dan po dočeku Nove godine.

Koju je 25% njih dočekalo, a ostalih 75% skoro pa.

I nas dvoje koji smo ih prekoračili za puna dva sata iskoristivši priliku da jedan film odgledamo od početka do kraja.

Bez prekida. Ili toga da smo zaspali u pola.

Uglavnom, osvanulo je ovo prvo jutro Nove godine. Svečana prilika kako joj doliči obeležena je ranojutarnjim perfomansom i predstavom.

Svo četvoro glavnih aktera pobrinulo se za to.

“Mama, mama, mama! Vidi mene! Sad ja! Mama!”

“Probudila se! Otvorila je jedno oko! Vidi! Mama!”

I to jedno oko je uspeh držati otvorenim. Al’ to ne sprečava učesnike da nastave svoje prikaze.

I to je tek početak. Do odlaska na počinjak, obrati će mi se bar još 1368592 puta.

Odokativna  metoda brojanja.

Njih četvoro, mali prostor, loše vreme napolju i dosada. Ne znam da li treba temeljnije da opisujem, ili možda iz iskustva možete sami da dovršite kako se ostalih 14 sati odvija.

I verujem, ne, znam da svaka mama ima ovakav dan. Bez obzira koliko joj se dece mota oko nogu.

Dan – dane – kad se sama zapita kako joj je kršteno ime, jer sem onoga “mama” teško da će čuti da joj se neko drugačije obrati.

Meni su počeli čak i poznanici, vaspitačice dece, neki saradnici da me oslovljavaju samo tom stečenom titulom.

Al’ izgleda tako to ide kad dobiješ decu.

Bar prvih nekoliko decenija.

 

A to je samo jedna od stavki na tom putu roditeljstva na kojem si, i pored svih priprema i upozorenja, prepušten sam sebi. Ipak.

Čak i kad si “ponavljač”, i sa tim sledećim detetom idu iste muke.

Nagađaju kod pola će biti beba, zapitkuju za buduće ime (i usput sugerišu svoje ideje), gomilaju se saveti šta ti to treba a šta ne posle porođaja.

A gde su tek babinje, dojenje, presvlačenje, uspavljivanje bebe. Nosaj je, ne nosaj je.

A to je tek početak.

Prohodavanje, “strašna druga”, vrtić, dečiji rođendani, sportići, školice, jezici.

Pa tek polazak u školu! Upis, testiranja, odabir torbe, pribora, knjiga….

Bauljaš sa mužem usput, nadajući se da odabir baš te sveske neće poremetiti osetljivu ravnotežu i omesti tvoje dete na akademskom putu.

Šta i kako dalje na tom putu, ne znam, jer nam je najstarije čeljade dospelo tek do ovog nivoa.

Al’ nešto mi govori da je izreka “malo dete mala muka, veliko dete velika muka” nekad, negde, s razlogom nastala.

Na tom putu od velikog je značaja da prepoznaš i druge saborce. Iste neispavane likove, neurotične zbog raznih saveta, dok deci rastu zubići ili ih spopadaju drugi roditelji koji se hvale da njima ide to lako.

Stoga većina nas, često još u procesu iščekivanja tog malog smotuljka, nađe se registrovana na različite forume, grupe, pohađa školice, predavanja.

Kupuju se i knjige. O, da! Tu je cela paleta stručne literture, od toga šta da očekuješ u trudnoći, preko knjige imena, šta da očekuješ na porođaju, pa nadalje.

A tu su i one nežne, lične knjige. Knjige koje su prosto humane prema tim budućim roditeljima i njihovim mukama.

Sećam se kad sam dobila knjigu “Zovem se Mama” Jelice Greganović da sam se pre čitanja pitala o čemu će biti knjiga koja se tako zove. Šta je to što neko može da (o)smisli, a da je vezano za neku žensku osobu koja za sebe kaže da joj je Mama ime.

A onda sam čitajući shvatila da je u pitanju autobiografska knjiga jedne mame. I to trostruke mame.

Mame koja je na jedan duhovit, iskren, ali i veoma nežan način opisala zgode i nezgode odgajanja Predstolonaslednika, Princeze i Malog Sina.

I to sve u formi zbirke priča, jednoj mami od značaja jer nema šanse da sastavi više od nekoliko strana čitanja u komadu. Bar meni ne uspeva ovih 7 godina.

Priznajem i da sam se, kad sam započela čitanje, vraćala na Jelicinu biografiju dvaput, jer se tu spominju ne samo kad su deca bila mala, već i neki fakulteti i zaposlenja. A Jelica mi inače deluje suviše mlado da bi imala decu blizu fakulteta, a pride i o svemu što joj se dešavalo tokom majčinstva piše kao da je juče bilo.

Mada, činjenica jeste da kako prolaze godine sve više se prisećaš onoga što je bilo, sa preciznošću kao da je juče bilo.

I dok piše svoja razmišljanja, porodične zgode i zavrzlame, nigde ne piše u superlativu jedne super-mame, super-žene, super-nje. Ne spominje lične i poslovne uspehe, pa imate osećaj da sve to piše vaša prva komšinica, koleginica, prijateljica.

Neko ko je baš kao i ti.

Jedina mana knjigama je što će te deca prekidati pitanjima “Što se smeješ? Šta je smešno?” jer ćeš se, garantujem, smejati sam sa sobom.

I u svemu tome, svaku rečenicu, svaku priču, doživeti kao pravi melem za svaku majčinsku muku koju si prošla.

Meni, koja sam došla tek do stepenika “đak prvak, prvi put”, ostaje samo da se pouzdam da će i ostali stepenici biti kako je Jelica opisala. Mučni, ali savladivi.

 

Sviđa vam se tekst? Podelite ga sa drugima. Hvala!