Pre nekih skoro 7 godina, prijavila sam se za obuku za vršnjačku savetnicu za dojenje pri Udruženju Roditelj. Početak je, naravno, obeležilo mnoštvo novih lica i imena sa kojima sam došla u kontakt i trebalo mi je neko vreme da ih sve, da tako kažem, razvrstam. Tako mi je trebalo neko vreme da Angelinu Radulović povežem sa blogom koji sam, tada, povremeno, čitala. Mama troje dece, starijih no što su moja, deli na njemu savete i sopstvene nedoumice o roditeljstvu, umnogome olakšavajući drugim mamama. Angelina je inače novinarka koja je izašla iz zone komfora radeći kao PR i kao ekspert za digitalne medije.
Kako si i ti u klupi 3+,ali sa dužim roditeljskim stažom od mene, mnogo toga sam kod tebe tražila kao usmerenje – kako savladati neke velike i male probleme koji se javljaju na tom putu. Šta su tebi bile smernice, gde si nalazila savete, utehu i podršku?
Uh, hvala ti, meni zvuči veliko i važno kada mi neko kaže, a pogotovo „udruženjska“ drugarica i mama zmaj, da se na mene ugledao. Ja sam nekako u roditeljstvo uletela kao veliki štreber, a posle puno godina čitanja i istraživanja, sada sam u fazi intuitivnog pristupa uz puno podrške deci, verbalne i u delima. Prvo dete sam rodila s 27 godina, i silno sam čitala i izučavala sve o trudnoći, porođaju, nezi i vaspitanju. Takve u porodilištu zovu „načitane“. I posle porodjaja sam bila toliko nesnadjena i nesigurna u svoje roditeljske sposobnosti da mi je i dan danas žao što tih prvih nekoliko meseci s Janom ne mogu da ponovim.
Kako smo mi prvi medju prijateljima dobili decu, mi smo bili ti koji smo tešili i savetovali druge da lakše prodju kroz dečije bolesti roditeljstva, koje smo mi već preboleli.
Opuštenost, vera u sebe i rekla bih saznanje da ne moramo da budemo savršeni da bismo bili dovoljno dobri roditelji došla je kasnije, s rodjenjem Alekse, a sazrela kada smo dobili treće dete, Saru. Meni je iskreno mnogo teže pao prelazak sa jednog na dva deteta nego sa dva na tri, iako je taj period bio dosta fizički i mentalno prenaporan – rodila sam troje dece za šest godina, uz redovan posao imala sam i blog i novinarske „tezge“, volontirala u Udruženju Roditelj. Tu oko Roditelja i foruma na koji smo se mi osnivači udruženja okupili, a kasnije i združili i sprijateljili, našla sam najviše podrške u svojim roditeljskim dilemama, učila i rasla sa svojom decom.
Već iz tvojih objava i tekstova se da naslutiti da je promena koju prolaziš i prolazite kroz preseljenje u Australiju teška. Često mi se čini da se kroz njih bodriš da su donela onu pravu odluku, u ime svoje dece. Ali, šta je sa samom tobom?
Da, put koji smo mi prešli u prethodnih godinu dana je dosta trnovit, jer smo sve što smo u Srbiji gradili godinama „bacili u vodu“ i ovde krenuli bukvalno od nule. To nije išlo onako kako smo zamišljali, pre svega što se tiče posla, ali danas, kad smo koliko toliko stali na noge, to vidim kao veliku životu školu i prosto nužnu stepenicu u emigraciji. U pravu si, najveći deo naših motiva da dodjemo baš u Australiju tiče se budućnosti naše dece i njihovih šansi da ostvare život kakav žele i da imaju mogućnosti kakve sasvim sigurno ne bi imali u Srbiji. Ali to ne znači da smo odustali od boljih šansi za nas.
Samo, za njih moramo da se izborimo, a to nije lako, naročito što smo oboje 40+. S druge strane, koliko godina je nama bilo potrebno da da izgradimo dobre poslovne pozicije i kakvu takvu karijeru u Srbiji? Više od 18 godina, i nerealno je očekivati da to postignemo u stranoj zemlji, bez kontakata, kao imigranti, za godinu dana. Naravno, ima dana kada baš „potonem“, ali ja sam nekako navikla da na mrežama delim svoje emocije i iskustva ne samo kada su lepi i „instagramični“ nego onako kako mi se život dešava.
Naravno, plaši me mogućnost da poput mnogo naših ljudi ostanemo zaglavljeni u tom nekom početnom imigrantskom stadijumu , ali s druge strane ja imam vere u nas i optimizma, a na kraju krajeva svesna sam koliko znamo i možemo i duboko verujem da ćemo i ovde raditi ono što želimo. Snašli smo se u Srbiji, snaći ćemo se i na Marsu ako treba. Za mene je osim trajne vize koja bi nam omogućila ostanak ovde, cilj da u narednim godinama razvijem svoj internet biznis koji bi mi dao slobodu rada i kretanja.
Koliko se roditeljstvo razlikuje u Srbiji i u Australiji i da li se vaš roditeljski stil izmenio od kada ste tamo?
Ljudi u Australiji su tipičan narod toplih podneblja – navikli da nemaju mnogo muke ni potresa tokom života, da žive relativno ugodno zahvaljujući resursima koje zemlja ima i smatraju kao da im sve pripada, svde je lako i za sve ima vremena. Naravno, kao i svuda ima različitih pristupa roditeljstvu, naročito imajući u vidu da ovde imigranti, sa svojim brojnim nacijama i kulturama čine dobar deo stanovništva. Ono što mogu da primetim da se deca ponašaju dosta svesnije svojih prava, da su roditelji uglavnom strpljivi i tolerantni, da je dete smešteno u centar društva – nema ustanova koje nisu „child friendly“, ima jako mnogo sadržaja za decu i generalno jako je lepo biti dete ovde.
Odrasli, pa i deca ne obraćaju mnogo pažnje šta će drugi reći, pa kod svoje dece primećujem da su opuštenija pa čak i detinjastija, jer nema poprekih i osudjujućih pogleda okoline. Ovde je najnormalnije da deca i odrasli idu svuda bosi, uključujući i javne površine, i njima je to izraz njihove slobode (a i mogu to sebi da priušte jer ne postoji ni teoretska šansa da će naleteti na primer na pseći izmet :D). S druge strane, za naše pojmove deca su ovde prezaštićena i roditelji ih ne osamostaljuju na vreme – banalan primer je da je skandalozno ako deca u osovnoj školi idu peške ili autobusom u školu. Roditelji ih uvek i svuda voze i ne osamostaljuju ih postepeno, a onda kad krenu u srednju školu očekuju da ona sve znaju sama.
Ono što se meni ne dopada je činjenica da kroz odrastanje i školski sistem deca nauče da žive samo po pravilima i onda imaš mlade ljude koji nisu sposobni da se snadju u nepredvidjenim situacijama, što mi s Balkana, silom prilika izgleda imamo ugrađeno u genetski kod. Što se nas kao roditelja tiče, mi furamo svoju priču, sa punom svešću da naša deca ipak treba da se integrišu u ovo društvo.
Upoznala sam te prvo kao aktiviskinju kroz Udruženje Roditelj, a tek onda upoznala i kao autorku bloga. Šta je motiv za društveno angažovanje i misliš li da danas ima malo i udela da je to postalo pomalo popularno za baviti?
I dan danas se sećam povoda za osnivanje Udruženja Roditelj – skraćen je rok za roditeljski dodatak sa 6 na 3 meseca. Mi smo se udružile i napravile nešto što je divna priča, u čemu sam svim srcem uživala, što mi je donelo mnogo iskustva, znanja, prijatelja, ali i mnogo nerviranja i kidanja živaca zbog raznih nepravdi. Sama činjenica da posle 13 godina Udruženje Roditelj i dalje nije finansijski stabilno i da je i dalje primarno volonterski bazirano, me rastužuje, jer znam i svesna sam šta smo sve dobro i vredno uradili za sve ove godine. Oduvek sam imala tu Kalimero žicu i uvek pokušavam nešto da promenim i nerviralo me je što većina ljudi pasivno posmatra stvari, ili samo odmahne glavom ako ih to što se dešava lično ne pogađa. Čak sam svojevremeno sa Piskaralo blogom probala da uradim nešto da razmrdam i kolege i ljude, dok je još o novinarstvu u Srbiji i njegovom kvalitetu postojao ikakav dijalog.
Deo razloga za naš odlazak iz zemlje jeste da sam se posle toliko godina aktivizma na različitim stranama osetila umorno, istrošeno i neuspešno, kao da ništa nismo radili ni postigli. Što me to više nije punilo pozitivnom energijom i davalo snagu, već mi izazivalo tugu i bes. Što su se stvari koje smo jednom velikim radom izborili, vraćene ne samo na fabrička podešavanja nego su postale još gore. Ipak, da sumiram, šta god da budem radila u životu, Udruženja Roditelj će ostati jedna od stvari na koju sam najponosnija, žao mi je samo što nismo u nekoj uređenoj zemlji, ali valjda onda ne bi ni bilo potrebe da se tako i toliko angažujemo.
Što se tiče pomodarstva, ako misliš na navalu raznih udruženja, škola i školica roditeljstva, lično mislim da se ne radi ni o kakvom posebnom aktivizmu (čast izuzecima), već o biznis modelu koji je otkrio formu NGO i floskulu aktivizma kao pokriće za svoje sticanje profita. Što je legalno, ali za mene nije legitimno da budu pozvani da o aktivizmu pričaju.
Mene je uvek fascinirala tvoja upornost, ali i umeće samokontrole, obzirom da te doživljavam kao veoma ostrašćenu za životne nepravde. Dođe li ta kontrola sa godinama ili sa lekcijama?
Hvala ti što me vidiš tako, meni se čini da mi i dan danas treba poneka lekcija iz diplomatije. Čak i sada u svojoj firmi, nekada ne umem da sakrijem kada me klijent nervira, i muž se stalno šali i kaže „da pogled može da ubije … 😊“. Ima nekih situacija gde nisam uspevala ni htela da budem pod samokontrolom, na primer, neću nikada zaboraviti kao novinarka jednu posetu Onkološkom odeljenju Instituta za majku i dete., Tom prilikom decu je posetila i naša vaterpolo reprezentacija. Obilazili okolo, gledali decu, uručili pomoć, a ja na zadatku – naslonila se na zid, slomljenog srca i tiho plačem. Utom me spazi direktor IMD i pred svima kaže, nemoj Angelina, znam da su to majčinske suze, ali budi jaka. Naravno da sam zaridala još jače… Ali, nekako ja svoju emotivnost nikada nisam doživljavala kao slabost, naprotiv, ubeđena sam da bilo šta da radiš ako utkaš svoje srce u to i otvoriš ga ka ljudima, da se to vidi iz aviona 😊
S druge strane, moram priznati da sam u Udruženju često bila mnogo diplomatičnija nego što je inače moja priroda, jer sam negde u „malom mozgu“ osećala kolika je važnost toga što radimo, a drugo, kao neko ko se najviše bavio PR-om udruženja, bila sam sve vreme svesna da ja uvek i svuda predstavljam sve nas i javnosti i za javnost.
Tu si da se usavršiš u sferi marketinga. Gde vidiš kategoriju mama blogerki za par godina?
Da, trenutno sam na master studijama iz marketinga i menadžmenta inovacija. Znaš i sama da je moj Mamin svet jedan od prvih „mamećih“ blogova u Srbiji, i taj svet mama blogerki sam toliko volela da sam čak htela da uzmem research master sa temom fenomena mami blogerki. Moguće da je kod mene došlo i do prezasićenja, ali pravac u kojem naša lokalna scena trenutno ide, nije nešto što mi se mnogo dopada. Možda je razlog što te teme nisu više u mojoj sferi interesovanja, ali zapravo mislim da ima nekoliko tačaka koje su svaka za sebe razlog da mame blogerke budu oprezne u svojim planovima u narednim godinama. Najpre, mnogo njih potpuno zanemaruje sopstvene medije – blogove i newsletter, konverzacija se preselila na društvene mreže, pre svega Instagram. Iako tako tržite trenutno diktira, mislim da nije mudro da mame zanemare jedine medije koji su 100 odsto u njihovim rukama. Dakle, pažljivo gajenje svoje publike na blogu, newsletteru, fokusiranje na njihov kvalitet a ne na kvantitet, je nešto što bih svakoj mami blogerki preporučila.
Drugi trend koji mi se ne dopada je eksploatisanje samo jednog biznis modela – društvene mreže su preplavljene plaćenim postovima, i prosto ne znam da li mi inteligenciju više vređa nametanje preporuka uz pokušaje da deluju prirodno, njihovo umotavanje u neki kvaziintelektualni ili čak literarni celofan, ili neselektivno reklamiranje svega od pelena do piva. Nemojte potcenjivati publiku, to nikad nije dobro. Postoji toliko drugih načina da se brend koje te mame grade monetizuje, da zaista pisanje sponzorisanih postova i saradnju s brendovima u tom smislu treba ostaviti samo za one saradnje koje su 100 % iz srca. Zapitajte se da li biste to isto napisali za brend, proizvod i da vam nije plaćeno i znaćete kada treba da kažete ne. U suprotnom rizikujete da izgubite reputaciju pred publikom i relevantnost pred brendovima. Neki modeli se prosto ne mogu prekopirati sa stranih tržišta, koja su veća i globalnija, pa je samim tim i više manevarskog prostora, više različitih niša u kojima može da se gradi biznis. Na kraju, želim da kažem da nemam ništa protiv angažovanja mama onlajn, i verujem da treba ići u pravcu da mame otkriju u čemu su dobre, i o tome pišu/pričaju, oko toga grade svoju onlajn zajednicu i svoj mali biznis, ne nužno samo oko roditeljskih tema. U svetu je pravi bum „mumpreneursa“ i mislim da će se taj trend nastaviti.
Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Kad čuju da imamo 6 dece, prvo nam kažu da smo hrabri, a onda da smo ludi. A zatim nas pitaju kako se snalazimo. O životu jedne višečlane porodice, o pitanjima roditeljstva, ali i ličnim nedoumicama, ovaj blog je zamišljen kao oaza gde se drugi roditelji mogu ohrabriti, jer svi, koliko god dece da imamo, prolazimo isto. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.
