Epizoda: slepi miš

Noćas nije bilo spavanja. Muž me je u jednom momentu probudio, doduše no iz romantičnih, a ni seksualnih razloga, već jer je čuo slepog miša.

Ima taj jedan mučenik, ima neki pik na nas. Od prošlog leta uporno juriša i pokušava da svojata naš stan za svoju teritoriju. I uopšte se ne obazire što smo mi protiv toga.

Sve nešto mislim da ga je Sibi, naš hrčak, pozvao, bilo u goste, bilo da večera (njega, jel te), jer su se te posete čudno poklopile od kad se gore pomenuti uselio kod nas.

Doduše, i on bez pitanja, al o tome drugi put.

photo credit: Spoma Avramov

I tako, sedimo ti muž i ja prošlog leta u dnevnoj, romantika na nivou – deca spavaju, svetlo ugašeno, tv radi radi toga da radi, a nas dvoje svako bulji u svoj fon – kad neka senka prolete. Pa opet i opet. Pomalo zbunjujuće posmatram to, dok čujem pozadinsko zatvaranje vrata spavaće sobe.

Muž se izgubio.

Dobro, ostade na meni da branim porodično gnezdo. Mlatili smo se malo duže, jer sam napravila grešku i upalila svetlo. A i morate priznati da je otežavajuća okolnost to što ga ne čujete, zar ne?

Sutradan iskoristimo baba i deda servis, a mi prevrnusmo stan u potrazi. Ne nađosmo ga, al smo našli 20 metara paučine iza ormara, nedostajuću grickalicu za nokte i par lego kocki kojih smo se odrekli.

I kad smo drugog dana digli ruke, uočismo ga u vazi. Sreća, pa mi ni rezano cveće ne uspeva, te je prazna.

Muž odnese mučenika u lokalni park, na jednu od grana. Zarad skloništa, naravno, ne da ga besi.

I bila sam na putu da se smejemo sećanju na tu epizodu.

Al, ne leži vraže!

Photo credit: Spoma Avramov

Naredno veče, uživamo beba i ja u tišini i miru pošto smo ostatak ekipe napojili kokicama i sokom i stavili na spavanje, a muž je u retkom i nateranom odlasku na utakmicu. Svetla zamračena, gledamo neku seriju (detektivske vrste, poznavajući sebe), kao eto onog mučenika, opet se vija sam sa sobom iznad naših glava.

Iskrena da budem, ne znam zašto je neka tako bandoglava životinja postala simbol superheroja, kad zrak svetla može da je omete. Možda su dotični kreatori istog samo želeli da se oslobode straha od njih, ko će ga znati.

Uglavnom, sad mi već nije svejedno, al’ sva bitna sad znam šta treba da radim, te gasim sva svetla i otvaram sva vrata, i, za divno čudo, odlazi brzo.

Ok, sad sam već svesna da se sećajući na ovu epizodu neću smejati, ali drago mi je što se završilo.

Premotajte unapred 3 dana. Nedelja, dan za odmor. Iako nikad se ne naspavamo, ipak, nedelja, sveti dan.

Čuje se neko zujanje. Muž me budi i govori – “Evo ga.”

Evo ga, ko? Gde? Kada? Kako? Zašto?

Nedeljom u pola pet ujutru u 2 sekunde ponovite celokupnu gramatiku, padeže i deklinacije.

Pogotovo dok ono vitla po vazduhu.

E, sad, ono što može da pomogne sad ne pomaže. Jer leti u pola pet je – dan svanuo. Svetlo. I ne može da potrefi otvoreni prozor.

Stoga, napad kreće sa svih strana. Bar tako deluje dok muž i ja mlatimo jastucima sa namerom da strujanjem vazduha ga izbacimo. Minuti se ređaju, očajanje raste, al pomaka nema.

U momentu, nema ga. Jel izašao? Nagađamo da nije, no da je upao u korpu sa opranim vešom (eto razloga da veš odmah uvek složite – ne znate hoće li vam neko ovako banuti).

Stoga ja uzimam korpu sa vešom i izvrćem je kroz prozor. Na ulicu. Sa drugog sprata.

Muž isti veš dočekuje dole, na pločniku.

Moram priznati da zbog ovakvih iskustava dvaput razmislim kad vidim neke scene napolju. Jer, možda se ipak ne razvode već, jel te, hvataju slepog miša.

Ne nađe ga muž, al ga nađoh ja zakačenog za prozorsko okno. Ošamutih ga i otpratismo ga. Sreća, te mu nisam i presudila, obzirom da je par dana posle svuda po novinama pisalo o novom zakonu gde je isto kažnjivo čak i zakonom.

Malo je reći da ostatak leta prozore i terasu nismo otvarali, nema veze luftiranje, svež vazduh i tako to, ionako nas zagađenje truje.

Ili što nismo spavali prvih par noći, proživljavajući klasičan posttraumatski šok.

Ipak, do ovog leta malo sam se opustila. Ne skačem na svako pucketanje i šuška je, iako je i sad luftiranje samo u kriznim situacijama.

I, eto ti ga sad, izgleda se mučenik vratio.

Al, nema veze, pre 15 godina i 5 dece, najproduktivnija sam bila noću. Mogu i sad bez više od 2 sata sna, znam da mogu.

A možda nije toliko strašno spavati pod svetlom. Jel da?

Sviđa vam se tekst? Podelite ga sa prijateljima. Hvala!
error
Podeli!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.