Dođoh ja do termina. Nije tako delovala trudnoća, a i nekako svi vam drobe da sa petim nema šanse da stignem toliko daleko. Pričali su, doduše, to i za četvrto, a premaših termin.
Dan je termina i danima se raspadam od bolova. Kontrakcije, nalik na porođajne, pojavljuju se danima već, i traju satima. Odlažem da idem baš tad, nekako čekam taj neki momenat da ne mogu više. I posle par sati se smire i stanu.
Dan je termina i poslata sam na Polikliniku da se njima javim, jer ću biti dalje u njihovoj nadležnosti. Čekam CTG a kako je prva kontrola tamo, čekam i pregled.
Kad sam došla na red, shvatim da mi je ispao sluzni čep, al svakako ne paničnim no me doktorka pregleda. Uz dozu pitanja “jel to sve sa istim mužem”, dobijem nalaz da sam otvorena 4cm i da se hitno javim u porodilište.
Po izlasku se javljam mužu i, kako nemam nikakve bolove još, odlučujem se da idem kući. Samo koordinišem da babe i dede preuzmu decu iz vrtića i škole.
Usput, u polu-šali polu-zbilji, kažem da ne idem nigde jer te večeri u osam imamo zakazani termin za pasoš za ćerku. Termin koji smo jedva uvijali posle nekoliko dana čekićanja ujutru, i na kojem moraju biti oba roditelja.
Uzbuđenje svakako postoji, ali ne dozvoljavam da me savlada. Kupujem sebi sladoled, gledam serije, šetkam se po stanu. Osećam potrebu u jednom momentu da dremam, te to i radim.
Sad već mogu da kažem da kontrakcije postoje i da je to to, ali ne i da je momenat da krenem.
Menjam položaje, tuširam se, ali mi ne prija, te se vraćam dremanju.
Popodne stiže i muđ sa posla. Kontrakcije su intenzivnije, al ja ostajem pri svome – prvo odraditi pasoš, pa može sve.
Predveče odlazimo do babe i dede po ćerku i upućujemo se u policijsku upravu. Službenica se ljubazno raspituje kad je termin, a na muževljevo da sam ceo dan u porođaju, ubacuje u petu brzinu da sve reši.
Kupimo ostalu decu i odlazimo kući. Uveče klasična rutina, večera, spremanje, odlazak na spavanje, a za njima oko deset, odlazim i sama.
U dve minute posle ponoći, budi me kontrakcija. Intenzitet iste je takav da znam da sad jeste taj trenutak. Budim muža da mu kažem da je vreme, a onda pripremam stvari i, lagano, izlazimo na putu ka porodilištu.
Na prijemu kažu da sam otvorena 10cm i otposlata sam u salu. Tamo mi prokidaju vodenjak, manja količina vode izlazi, a naponi započinju svoj deo.
Babica me navodi, ali sve senzacije osećam mnogostruko jače, jer mi se čini kao da guram “na suvo”, da nije mokro i da beba ne može da klizi.
Posle trećeg napona, beba izlazi, a za njom i više litara vode. Izgleda se spustila pre vremena u onim danima dok sam osećaja bolove i začepila prilaz plodovoj vodi dole.
Beba devojčica, najsitnija od svih njih, Ko bi rekao? Daju mi je u naručje da je zagrlim, poljubim, ponjušim, pa odnose na merenje.
Posle par trenutaka rađa se i placenta.
A ja dobijam telefon da javim mužu da smo sada sedmočlani sastav.
Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Kad čuju da imamo 6 dece, prvo nam kažu da smo hrabri, a onda da smo ludi. A zatim nas pitaju kako se snalazimo. O životu jedne višečlane porodice, o pitanjima roditeljstva, ali i ličnim nedoumicama, ovaj blog je zamišljen kao oaza gde se drugi roditelji mogu ohrabriti, jer svi, koliko god dece da imamo, prolazimo isto. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.