Datum: 15.05.2010.
VTP. Pomalo sam razočarana dok taj dan idem od doktora. Ništa se ne dešava. Kontrakcije nisu dovoljno jake, grlić zatvoren. Ne znam šta sam očekivala, valjda zato što sam se danima šalila kako moja je bebana kao Švajcarac i čeka baš termin, pa sam se navikla na tu pomisao. I opet celo popodne i veče sam u šetnji ne bi li se nešto desilo. Ništa.
Veče provodim ispred kompjutera ćaskajući na forumima. Oko pola deset počinje da me peku leđa i ustajem da se razmrdam. I kao svaka trudnica, odmah moram do WC-a. I dok se brišem, imam šta da vidim: krvava sluz. Onako uzbuđenja izlećem iz kupatila i mlatim papirom ispred muža i govorim: “Ispao mi sluzni, ispao mi sluzni!”. Čovek me gleda kao da sam jela bunike, i zbog toga se smirujem i odlazim da javim vest nekim prijateljicama. Svesna sam da se dalje čeka.
Istuširala sam se i legla da spavam. Oko dva počinju bolovi koji mi remete san. Merim na koliko, budim muža i govorim mu: „Krenule su mi kontrakcije. Sad su na 10 minuta, ne mogu da spavam, odoh u dnevnu sobu da peglam, a kad budu na 5, budim te da idemo u Betaniju.“ Jadan čovek, ne verujem da je uspeo više da zaspi.
Ja dišem, peglam, ne jedem, ne pijem ništa, i dišem, dišem. Oko pola sedam muž ulazi u sobu i gasi mi peglu (ja u panici – ostalo mi još veša) i kaže da više ne može da me sluša i da me vodi da budem pod nadzorom doktora. Pokušavam to da odgodim, bojim se da neću biti dovoljno otvorena i da mi ne gine indukcija, ali on ne popušta.
Nešto posle sedam dolazimo. Čekam, smena je. Subota. Uzimaju mi mere i odrađujem proces klistiranja. Dok čekam, šaljem redom ljudima obaveštenje mobilnim gde sam i šta se zbiva. Oko 8.20h dolazi babica po mene i vodi me u pretporođajnu sobu. Tri kreveta, nas dve. Doktorka me pregleda, 5cm sam otvorena i raspara mi vodenjak. Priključuju infuziju (a kasnije pokontam da je to stimulacija) i CTG. Vreme prolazi mirno. Kontrakcije sve duže i jače, leđa peku. Ja samo dišem i držim oči zatvorene. I dišem. Neću da budem glasna, obećala sam sebi. Ova cimerka vrišti, ustaje, mene hvata nervoza, ali samo govorim sebi: diši, diši.
Spavam između kontrakcija. Vreme brzo curi. 9 sati. Počinje faza mešanja sa naponima. Zastenjah, pomislih: „Ne mogu ja ovo“, a zatim: „Još samo malo, beba je tu, diši, još samo malo.“ 10h. Doktor me pregledava i kaže da sam spremna, naponi su tu, potpuno otvorena, ali babica sugerira da prvo probamo da spustimo bebu, jako je visoko. Slušam sve šta govori, ali beba ne mrda. Usput me kritikuju što sam bila previše fizički aktivna u trudnoći, mišići karličnog dna su mi suviše jaki.
11.15h. Doktorka kaže da pređem na tvrdi sto. To mi je inače profesorka i umesto da šutira iz sale prisutne studente na internatu, koristi priliku da me upoznaje sa njima. Babica mi kaže da guram i činim to. Zaseca me, kaže da joj se beba čini suviše velikom u odnosu na ono što su mi rekli na UZ. Idemo, napon, i eto je glavica. Ponovo, ‚ajmo, napon, ali ja ne osećam donji deo tela. Doktorka i sestra naležu na moj stomak i osećam kako se olakšanje širi mojim telom. Gledam moju bebi kako se rađa. Plače. 11.31h.
Stavljaju mi je na grudi i ona pronalazi moj pogled i, za nepoverovati, smiruje se u momentu. Kažem joj: “Hej, pa zdravo ti!”. Uzimaju je da je kupaju i mere. Ja se izvinjavam babici što nisam bolje sarađivala, ona mi se u neverici smeje. Kaže da se meni treba čestitati što sam bila toliko racionalna sve vreme. A i da je ovo bilo za carski rez, jer je beba kilogram teža od predviđenog.
A ja sam samo srećna. Babica mi dodaje mobilni da podelim vest, zovem muža i kažem: „Mi smo se rodili!“
Napomena: priča je objavljena u rubrici “Porođajne priče” na portalu Ringeraja.rs
