Kad kontrol frik postane roditelj

Ja sam kontrol frik. Priznajem. I nisam usamljena.

Mi kontrol frikovi smo posebni. Ne znamo ne možemo da taj deo nas zamenarimo koliko god se trudimo.

Mi smo oni kojima prvo počne mozak ujutru da radi, pa se tek onda probudimo. A mozak sebe zatrpava i zatrpava silnim planovima/idejama/namerama.93844a72c78b5a0ed170206941a59d3f

Da se razumemo. Biti kontrol frik ne znači da smo sjajno organizovani, da nam sve blista i da smo opsesivni po tom pitanju. Naprotiv! Poznajem gomilu njih kojima je reč „organizacija” bliska koliko običaji u Indoneziji.

Ne, nije to suština našeg problema umeća.

Mi smo oni koji znaju misle da znaju najbolje. Za sve. Za svakog. Za svaki događaj. Za svako dešavanje.

Imamo plan šta treba uraditi, kako, kada. A razloge zašto tako? Pa šta imamo da objašnjavamo? Rekoh već – mi znamo najbolje.

E, a onda jednog dana mi nađemo svog životnog partnera. I dobijemo potomstvo.

I tu je najveća životna raskrsnica sa kojom se suočimo: kako da kontrol frik shvati da ste OBOJE roditelji tom detetu.

Jer, Bože moj, pa naravno da ja znam najbolje!

Realno, kako može tata da ostane sa detetom dva sata sam? Neće znati da treba da ga uzme kad plače, zar ne? Trebam mu to obavezno reći.

I kako li će ga nahraniti? Mislim, jedino je sebe hranio ovih 30+ godina. (Mislim, i ja sam. Al’ ja ipak znam šta da radim.)

Zašto kupa dete toliko dugo? Pa to ne treba da je igranje, samo kratko i odsečno.

A šta ako ga izgubi negde u šetnji? Ili se ne snađe na dečjem igralištu?

Treba mu dati upustva gde je šta od opreme za decu. Kako ih obući. Na koji način ih odvesti u vrtić.

Ma, možda treba potpuno blokirati tatu. Mogu sve ja.

Realno, nešto se i ne lomi da pomogne. Ne, naravno da to nema veze sa tim što mu popujem dajem upustva kao da je malouman. („Nemoj ti, ja ću!” „Pusti, ne tako!”)

Stvarno ne znam kakav je to roditelj koji ne želi da učestvuje.

Al’ dobro. Ionako ja znam najbolje.

A sad stvarnost – ovo je jedan put od one raskrsnice.

Drugi je drugačiji. I moram da kažem teži.

Na tom drugom putu tata je isti (pa bar približno) roditelj kao i mi.

On brine o deci kako zna i ume, baš kao i mi.

Zašto onda teži put? Jer podrazumeva da ćemo se gristi za jezik i lupati po prstima da ne bi opet popovali davali upustva. Mnogo, mnogo puta.

Ali i mi učimo da budemo roditelj, isto kao i on. I nama i njemu treba potvrda za sticanje samopouzdanja.

A i ako ga pustite, počeće da vas pita šta i kako. A to je neodoljivo, zar ne?

Sviđa vam se tekst? Podelite ga sa prijateljima. Hvala!
error
Podeli!

9 comments

  1. Divan tekst…o kako sam se pronašla 😀 pre neko veče odem časko da obavim nešto, časkom se pretvori u 20tak min nešto više jer sam upala u saobraćajnu gužvu..tako sam paničila jer je već vreme da se beba kupa i on se neće sam snaći sam sa njih tri..sada će plakati..biće haos..ulećem u kuću (lomim noge) upadam u dečiju sobu očekujući..ko zna šta.. ono njih četvoro leže na tepihu slušaju muziku i smeju se..ja na to jel sve uredu kao da ne vidim da jeste..muž : naravno da jeste ja:vreme je za kupanje muž: daj opusti se dođi da se igramo ja: ne vreme je za kupanje… da treba da se opustim znam 😀 al jače je od mene

  2. Vidiš, nisam znala da sam imala tu dijagnozu. Više je nemam. Ok, imam, ali u tragovima. Jednog dana sam prosto shvatila da me baš briga kako će tata to da uradi, samo neka uradi. Ovako to bude: http://skitarnik.blogspot.rs/2015/07/7-stvari-koje-ocekujem-kada-ostavim.html
    Ima dana kada se kontrolfrikovanje vrati. Tada obično psujem po kući i uzvikujem njima već čuvenu rečenicu “Mislim da bi svet stao da me nema”. To je b aljda bolest koju dobijemo posle porođaja. Posebno kad bebe sisaju. Tu su mame nezamenjive. Onda se vremenom izgubimo u ulozi.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.