Kad porastem biću vatrogasac

Kad naš stariji sin nešto voli, verujte, svi znaju da to voli. Ne bih rekla da je opsednut nečim, ali da je zainteresovan kad je zainteresovan, o, da, jeste.

On priča o tome, objašnjava, pokazuje, jede, spava i diše o tome.

Naravno, tokom odrastanje faze i interesovanja se menjaju.

Ono što me je uvek iznova i iznova iznenađivalo su predmeti interesovanja. Duboko sam ubeđena da dečaci neke stvari nose u genima, jer se ponešto pokaže bez obzira na vaspitanje ili usmeravanja.

Tako, npr. imao je fazu obožavanja autobusa. Tu negde u drugoj godini života nismo mogli da živimo od “buuuus” kad god bi uočio neki (a kako kroz našu ulicu idu linije, stalno se uoči neki).

Onda je išla faza obožavanja “Rorija” iliti Munje Mekvina. Ako niste gledali crtać, ne vredi da vas upućujem u to.

To su crtaći, slikovnice, torbe, patike, papuče, odeća, ma to se živi Munjin život.

Onda je porastao i prešao na Marvelove filmove. Svaki dan je neki drugi super heroj i ima druge super-moći.

Ali pored svega toga, nekako se uvek provlačila fascinacija – vatrogascima.

Kad se povedu razgovori sa roditeljima vršnjaka, nekako je upadljivo da ih sve fasciniraju. To zanimanje im se čini važnim.

Kako je to nešto što se od vajkada provlači, nekako nisam prepoznala početak kad je postalo izuzetno važno. Samo sam jedan dan došla po njega u vrtić, a tamo na tabli tema dana – šta će biti kad porastu.

Kod imena mog deteta – vatrogasac.

U to vreme intezivno su se, inače, sakupljale sličice za album Patrolnih šapa, kao i pobožno praćenje istog crtaća (a ja sam mislila da su mu kuce slatke same po sebi).

Pa se naš spisak želja od Deda Mraza, Uskršnjeg zeke i za rođendan sveo na par stvari, ali svima je zajedničko samo jedno. Vatrogasci.

Tako naše police krase Lego vatrogasni set, figurice kuce vatrogasca, bojanke koje sam skinula sa neta i slikovnica o vatrogascima.

I jedan Maršal u krevetu. (Ne znate ko je Maršal? Kako ne znate?)

Setim se tu negde u jednom momentu da imam par setova koje sam sklonila sa vidika (i dohvata). Tu su memori karte sa nekoliko simbola vatrogasaca, par pištaljki za žurke koje podsećaju na crevo za vodu, i vatrogasni bedževi sa imenima.

Satima je u stanju da se zanima time.

Slikovnica koju sam mu namenila, Ja sam vatrogasac, se savršeno uklopila u sve to. Jedna je iz edicije Moja mašta (Enco book) i u pitanju je slikovnica sa nalepnicama.

Iako sam sa starijom ćerkom bila skeptik oko tih slikovnica sa nalepnicama, vremenom sam počela da uviđam njihovu korist.

Tako jedan petogodišnjak se u početku malo bori dok prstićima izdvaja sličice koje je potrebno zalepiti na odgovarajuću stranu, ali imajući ispred sebe ono što ga motiviše – a vatrogasci ga motivišu – strpljivo je pokušavao, popravljao, uočavao.

Usput me je učio sve o njima – šta to vatrogasci rade, zašto imaju koju opremu, kako im izgleda odeća. Docrtavao, bojio, brojao.

A tako sam usput saznala i zašto ga to fascinira. Ne, nije zato što je vatra nešto zadivljujuće samo po sebi.

Ne. Već zato što su to super-heroji koji nemaju super-moći kao pravi super-heroji. Ali spašavaju ljude.

Koliko bi vi bili ponosni na skali od 1 do beskonačno?

 

Tekst nastao u saradnji sa Enco book.