“Mama, reci mi ako negde vidiš zmaja. Ja ću da ga uhvatim. Znaš, oni žive u šumi, gde nema svetla. Ali ponekad dođu i kod nas i onda ih možemo videti.”
Da li ste i vi vodili ovakav razgovor sa svojim trogodišnjakom?
U njihovom svetu žive zmajevi. I svi likovi iz crtaća. I igračke su tužne ako se ne poigraju duže sa njima.
Jer njihova mašta nema granice.
Moram da priznam da ima situacija kad ne znam kako da se postavim.
Da li se uključiti u to i podsticati?
Da li delimično nastavim, al ‘ pokušam da usmerim na nešto drugo?
Da li smanjivati to, jer će možda mešati sa stvarnošću?
Da li neke priče stvara mašta ili tako mali počinju da lage?
Gde je tačno granica i da li je uopšte ima da kažemo da je to dovoljno mašte i da ih usmerimo na realnost?
Jer, budimo iskreni, bojim se. Bojim se u ovome svetu gde je pomalo neophodno da budete i preteran realista da bi funkcionisali, da podstičete dete da mašta.
Mogu li se ta dva spojiti i predstavljati jedinstvo jedne osobe?
Puno pitanja, nedoumica, vidim i sama.
Podstaknuta sam na razmišljanje jednom knjigom koju smo skoro čitali.
Ako gledam pozitivne strane, to bi bilo:
- mašta podstiče kreativnost i kreativno izražavanje
- omogućuje da osoba razmišlja van utvrđenih okvira
- podstiče na inovacije
- podstiče rešavanje problema i pronalaženje rešenja u nekoj situaciji
- pomaže da se suoče sa emocijama proživljavajući kroz maštu i one pozitivne i one negativne
- pomaže im da imaju osećaj kontrole svog života
A šta bi bilo negativno? Hm, razmišljajući o ovome, pomalo mi se čini da sve negativno ustvari potiče iz naše perspektive, kako jedna odrasla osoba doživljava svet, ali i kako naša maštovitost “radi”.
- ne razlikovanje stvarnosti i mašte
- neobjektivnost pri analizama
- neodlučnost pri donošenju odluka
I tako sam i ja, kao žirafini prijatelji, negde prevladala pustim zmajeve da žive kod nas, da mazimo igračke da ne budu tužne, da grlimo decu dok stvaraju svoj svet.
Maštovita žirafa (Pčelica) je jedna od knjiga iz edicije Prijatelji iz Savane, i na našim policama se druži sa Tvrdoglavim lavićem.
Koliko su vaša deca maštovita?
Tekst nastao u saradnji sa Pčelicom.
Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Kad čuju da imamo 6 dece, prvo nam kažu da smo hrabri, a onda da smo ludi. A zatim nas pitaju kako se snalazimo. O životu jedne višečlane porodice, o pitanjima roditeljstva, ali i ličnim nedoumicama, ovaj blog je zamišljen kao oaza gde se drugi roditelji mogu ohrabriti, jer svi, koliko god dece da imamo, prolazimo isto. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.
