Princeza Kmeza se uselila u naš dom. Dobro, nije princeza, princ je, ali Kmeza jeste.
Sa Kmezom smo počeli da se dovijamo na sve načine.
Da molimo, podmićujemo, pretimo.
Da budemo očajni.
Ali Kmeza svoje ne popušta. A ne govori ni šta je razlog kmezanju.
Činilo se da je knjiga tog naslova pravi način da ga motivišemo da manje kmeza.
Na žalost, završila je bačena u ćošak, iz ljutnje što je neko primetio da je Kmeza.
Baš kao što je devojčice, glavni lik te priče, Princeza Kmeza, bacila jednu tog naslova koju su joj poklonili mama i tata.
Ovo je jedna veoma emotivna priča, koju potpisuje Svetlana Preradovi uz ilustracije Tihomira Čelanovića.
Čitajući je deci, u opasnosti ste da gutate knedle i krišom pustite koju suzu.
Jer ovo je priča o usamljenosti.
Koja izvlači naše strahove na površinu. Da će naše dete biti usamljeno. Bez prijatelja,
Da ne provodimo dovoljno vremena sa njim, a kad provodimo, da ga ne čujemo šta nam govori.
Priča o njoj, koja je večito tužna, nezadovoljna, koja stoji sa strane i posmatra tuđu radost. Koja ne zna da se snađe kad dobije priliku da bude sastvani deo toga – kroz igru i druženje.
Ali, ipak, prihvata priliku.
Sam tekst je koncipiran da je ilustracija sastavni deo naracije, i time podstiče dete da se uključi i pažljivije sluša.
Ali, da je težak ako se iole borite sa roditeljskom boljkom griže savesti, pripremite maramice na vreme.
Tekst urađen u saradnji sa Lagunom.
Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Kad čuju da imamo 6 dece, prvo nam kažu da smo hrabri, a onda da smo ludi. A zatim nas pitaju kako se snalazimo. O životu jedne višečlane porodice, o pitanjima roditeljstva, ali i ličnim nedoumicama, ovaj blog je zamišljen kao oaza gde se drugi roditelji mogu ohrabriti, jer svi, koliko god dece da imamo, prolazimo isto. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.
