montesori

Montesori metoda – kako da imate samostaln(ij)u decu

Pre par godina, kad je stariji imao nekih godinu i po, tokom raspusta išao je u vrtić. Kako je raspust u pitanju, tako tu budu malo njihove vaspitačice, malo dežurne.

I jedna od tih dežurnih me sačekala jedno popodne sa, pomalo, zabezeknutim izrazom.

“Znate, on je danas pojeo ručak, sam, i podigao tanjir i kaže ‘još’. Jeo je sam. Skroz. Još me koleginica upozorila da mu ništa ne pomažem niti uopšte nudim pomoć jer neće hteti više da jede.”

Da, to je moje dete.

Tih prvih meseci, dok beba usvaja nešto novo, najčešće se jave nedoumice – da li im pomagati, kako im pomagati, da li će im to stvarno pomoći ili odmoći.

A tu su i, naravno, klasične borbe sa samim sobom – na primer, da li pustiti detetu da samo jede i pravi haos, prosipa na sebe, sto, pod, ili ga hraniti i nema ribanja.

Nema mame koja se nije ovo zapitala.

Mi smo nekako odmah usvojili da čim dete pokaže prve znake da hoće samo da se hrani – da ga puštamo isto.

Čim hoće samo da se skida, oblači, obuva, grizli smo se za obraz i lupali po prstima da odolimo porivu da se umešamo i tako ih ubrzamo.

Da li je to bila uvek ispravna ideja, nekako nije se nametalo to pitanje, jer smo mogli da ih vidimo da su postajali deca koja ranije mogu sama da jedu, piju, oblače se.

Da su naše odluke da se ne mešamo stvorile samostalniju decu, pokazalo se na primeru našeg trećeg.

Ona je, naime, dete pomalo trapavo po prirodi, uvek lošija od starijih dvoje u motorici i spretnosti, te je kod nas, mahinalno, izazivala poriv da joj pomažemo.

Pogotovo u porodici, tada sa troje dece, nismo više mogli sebi da priuštimo lenstvovanje i čekanje, dinamika je morala da se povisi.

I tako, gledamo je danas sa njenih 4 godine. I hvatamo za glavu.

Ona uvek ima problem da se sama obuče do kraja, da zakopča sandale, izvadi nešto ili spakuje.

Ruke i zube promrlja, večita borba da to odradi kako treba.

Što posledično vodi ka tome da je frustrirana i plačljiva.

(Što je šlag na torti pošto me inače izbaci iz takta svojom nesamostalnošću.)

montesori

 

Skoro sam čitala knjige o Montesori metodi i veoma lako sam nas videla.

I kakvi smo bili sa starijih dvoje, i kakvi smo sa mlađih dvoje.

Montesori metoda učenja je ustvari sistem koji je promovisala Marija Montesori, italijanski pedagog, koja dete posmatra kao centralnu figuru u procesu učenja.

Nama, odraslima, uloga nije u vođenju i usmeravanju kako da uči, već u posmatranju.

Sve se svodi na sledeće: dete od nas traži da mu pomognemo da nešto uradi samo i da poštujemo njegov ritam.

To radimo tako što dete pokaže interes da nas imitira u nečemu, pokažemo polako, korak po korak kako se to nešto obavlja, i dalje pustimo njega da samo pokušava.

Ne preuzimamo na sebe ulogu da im olakšamo, tako što ćemo fizički uraditi nešto umesto njih. To će možda nama doneti trenutno olakšanje, ubrzaćemo ih. Ali vremenom dete će početi da smatra da nije sposobno da samo nešto uradi, da ne može ništa bez pomoći odraslih, i polako će postati nesigurno.

Ovim pomažemo detetu i da shvati sebe, shvati kako funkcioniše okruženje, ali i kako da usvaja socijalne veštine.

Marija Montesori time ustvari ističe glavnu premisu –  da se dete ne oblikuje kroz školu i da nije to glavni period učenja, već naprotiv, period do tada.

Sve do šeste godine dete karakteriše velika sposobnost apsorbovanja svega što ga okružuje. Taj „upijajuću um” omogućava detetu da se prilagodi okruženju i da bez napora stiče znanja.

Stoga, pustite decu da probaju, isprobaju, pokušavaju. Kroz iskustvo njihov dobrobit u znanju biće nemerljivo veći nego kruti sistem gde ih učimo kako da uče.

Neka pipaju rukama, probaju ustima, mirišu nosićima. Neka eksperimentišu, neka zastanu i oslušnu.

Vas će možda koštati malo strpljenja, ali ono što vidite šta se vaja od vaše dece, oporaviće vam svaki potroženi nerv u tom procesu.

Kaže vam jedna veoma nestrpljiva mama.

(O konkretnim idejama za igru i istraživanje, u narednom tekstu.)

 

Tekst nastao u saradnji sa Publik Praktikum.

Sviđa vam se tekst? Podelite ga sa prijateljima. Hvala!

Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Kad čuju da imamo 5 dece, prvo nam kažu da smo hrabri, a onda da smo ludi. A zatim nas pitaju kako se snalazimo. O životu jedne višečlane porodice, o pitanjima roditeljstva, ali i ličnim nedoumicama, ovaj blog je zamišljen kao oaza gde se drugi roditelji mogu ohrabriti, jer svi, koliko god dece da imamo, prolazimo isto. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.

Sviđa vam se tekst? Podelite ga sa prijateljima. Hvala!
Podeli!

One comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.