Kad je najstarija ćerka imala 2,5 godine, išle smo prvi put u biskop. Karte smo dobile na poklon od drugarice koja nije mogla tada, tako da nismo imale uticaja šta ćemo da gledamo. Pa se ispostavilo da nam je prvi film bio u 3D tehnologiji.
Beše to avantura. Veći deo filma sam je ubeđivala da stavi naočare i gleda tako, dok je njoj bilo zanimljivije da ih skida. A ne možeš dvogodišnjem detetu da objasniš da film ne treba da bude tako mutan.
Desilo se i da smo većinu filmova kasnije odgledale 3D. Neki su prošli sjajno, ali neke projekcije smo napuštale posle 15.-ak minuta jer su 3D prikazi bili previše za nju.
Naravno, kako je rasla, tako je te naočare i 3D počela da doživljava kao uzbudljivu avanturu.
Pomalo ih je frustrirala činjenica da takve naočare mogu da imaju samo pri odlasku u bioskop i da kući ne možemo to da izvedemo.
Par puta sam guglala kako da napravimo kućnu varijantu naočara. Čak i probala da napravim iste.
Ali efekat je bio nikakav. Dobro, lažem, bio je skroz negativan jer nisu uspeli igde po stanu da vide išta da “iskače, pomera se, korača”, kako su očekivali.
A onda, počela sam da primećujem u knjižarama knjige koje su imale upakovane 3D naočare. I time se rešenje za male radoznalce samo nametnulo.
Naša prva knjiga sa 3D naočarima je o životinjama (Životinje 3D, u izdanju Enco Book).
Prva reakcija je bila razumljiva:
“Jao, vidi, mama, sa ovom knjigom imaju i naočare!”
“Čemu služe naočare? Ja vidim dobro.”
A kad sam rekla da treba da probaju i prelistaju knjigu, pa će shvatiti, počelo je otimanje ko će prvi.
Naravno, snaga klade valja, pa su se odmah po starosti izborili za svoj red.
Prva pitanja su bila o “čarobnim naočarima”.
Pa kako one funkcionišu?
Jedno “staklo” je crveno, drugo plavo. S obzirom da sve što vidimo, vidimo tako što se sumiraju slike koje vidi naše levo oko i koje vidi naše desno oko, ovde je taj princip iskorišćen.
Desno oko ovako vidi sve sem crvenim nijansi, a levo sve sem plavih. Što znači da se ono što vidimo desnim i levim okom razlikuje. A zbog tih razlika, našem mozgu se čini da je slika “izašla” iz okvira, tj. u 3 dimenzije.
Knjiga je u vidu slikovnice gde je po odeljcima podeljena na sisare, gmizavce, insekte itd. Uz svaku životinju ima neka zanimljivost, a na određenim mestima je predviđeno da se zalepe nalepnice koje nalaze nazad u knjizi.
Informacije su lepo prezentovane, tako da ih i klinja od 5 godina može shvatiti. Iako mi se čini da je knjiga pre za decu školarce.
Pojedine slike imaju efekte 3D i te slike su, naravno, bile najzanimljivije da iznova i iznova gledaju.
Jedino što su oduševljenje iskazivali previše bučno (samo pitajte moje bubne opne).
Ako zanemarimo deo gde mlađoj sestri drže slovo da pazi da ne pokida naočare, beše to zanimljiv dan.
Naravno, bilo je i dodatnih pitanja o tim životinjama, pa je malo uskakala enciklopedija o prirodi, a malo gugl.
Ali da me danas neko pita nešto o ražama, kladim se da znam odgovor.
Tekst nastao u saradnji sa Enco book.
Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Kad čuju da imamo 6 dece, prvo nam kažu da smo hrabri, a onda da smo ludi. A zatim nas pitaju kako se snalazimo. O životu jedne višečlane porodice, o pitanjima roditeljstva, ali i ličnim nedoumicama, ovaj blog je zamišljen kao oaza gde se drugi roditelji mogu ohrabriti, jer svi, koliko god dece da imamo, prolazimo isto. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.
