Nestvarna lakoća Bleda

Kiša pada. Gledam kako otužno ono malo snega prelazi u blato i sa nostalgijom se sećam samo godinu dana ranije kako je bilo.

A bilo je u Sloveniji.

Prvi naš odlazak tamo, isplaniran je još u septembru. Da, mi smo od onih čudaka koji se zapitaju “Gde bi mogli da odemo?” i na sugestiju “Možda Slovenija?”, u momentu već sve razrađujemo.

Slovenija je čekala dugo. I nije dočekala prvobitne maštarije koje godinama imamo – o heodnističkom uživanju u nekoj od njihovih banja.

Godine se smenjuju, finansije smanjuju, a broj članova porodice raste. Pa se i maštarije menjaju.

Srećom, ovde sam imala pomoć jedne divne Tijane, naše a slovenačke snajke. A tada u poodmakloj trudnoći koja me nije sprečila da je smaram svako malo.

Gledajući slike Bleda kod raznih prijatelja i poznanika, on je definitivno bio na mojoj listi “jednog dana”.

Na Tijanin predlog, smeštaj smo potražili u mestu pored, Bohinjskoj Beloj.

Mesto po našoj volji – dovoljno blizu Bleda (mada smo išli kolima pa nije toliko bilo presudno), a pre svega mirno.

Za sam smeštaj cimala sam Tijanu da obilazi redom za nas i piše utiske. Na kraju smo se opredelili za Apartmane Torkar. Naši domaćini, Boža i Borut Torkar, kako se ispostavilo, su divan bračni par, neprikosnoveni sportisti (Boža je svetska šampionka u alpskom skijanju za veterane), entuzijasti koji su sami napravili i uredili iste apartmane, a pre svega gostoljubili i prijatni. Bili su tu da pomognu da se smestimo, da se kolači i voće nađe na stolu, i da klinci imaju u trenu sanke za sneg (nešto što je naša najstarija ćerka zapamtila i često i dan danas spominje).

Sama Bohinjska Bela je selo 3-4km od Bleda, na putu prema Bohinjskom jezeru, ušuškana između planina i Save Bohinjke. Ako želite mir, ovo je pravo mesto i za uši i za oči.

Za Bled ne znam ima li svrhe trošiti reči. Stvarno. Pokušavam već neko vreme da dovoljno lirski opišem sve, al’ mi se sve čini manjkavo u odnosu sa stvarnošću. Lepota prizora na samo jezero ili sa Bledskog zamka na gradić jednostavno, iako zvuči patetično, oduzima dah. Dovoljno je samo videti slike.

Mada moram da kažem da je magija Bohinjskog jezera možda i veća, te ga obavezno treba obići, a ne zaobići.

Obilasci zamkova, muzeja, skijanje, sankanje, grudvanje, ova okolina definitivno daje za svakog mogućnosti.

Ovaj dolazak (jer “ko zna kad ćemo i da li ćemo opet”) smo iskoristili i da jedan dan skoknemo do Ljubljane.

Upoznavanje sa ovim gradom je bilo na brzinu i delimično, skoncentrišući se na središnji deo grada. Preko Prešenovog trga, Franjevačke crkve, crkve Svetih Ćirila i Metodija, reke Ljubljanice, živopisnih mostova, možete da uživate u zanimljivoj arhitekturi ovog grada.

Sa druge strane Ljubljanice, Glavna pijaca – mesto prepuno kafića i tezgi sa suvenirima. I gužvom. Turista sa svih strana sveta. Italijana pogotovo.

U nastavku prema Ljubljanskom dvorcu (zovu ga i Ljubljanski grad), možete videti jedan od glavnih simbola i Ljubljane i Slovenije – Zmajski most.

Do dvorca se stiže žičarom. Gore vas čeka toranj i muzej. Klinci nisu krili svoje oduševljenje putovanjem žičarom (a uši saputnika su vrlo jasno i čule).

I tako, dok smo se okrenuli, prođe 5 dana, još jedan doček Nove godine, još jedno putovanje. I mada je ovo samo mrvica šta se tamo može videti i raditi, za nas pet ostaje kao jedna lepa uspomena.

Dok se ne ponovi.