Pohađali smo Lipikar školu atopije

Imati dete atopičara je teško. Tačka. To je nešto što samo roditelji drugog deteta sa atopijom mogu da razumeju.

Mi smo ti. Imamo jednog potvrđenog i jednog suspektnog. Skor je, znači, dva od četiri.

Kad se suočite prvi put sa dijagnozom atopijskog dermatitisa, prevrneš nebo i zemlju (iliti u današnje vreme, internet) u potrazi za adekvatnim informacijama.

Šta je to? Zašto nastaje?

Jesam li ja kriva? Jel moralo da se desi? Jesam li mogla da sprečim?

Čime da ga mažem? Koje kreme?

Šta da jedem? Šta da jede?

A onda kreneš da izlistavaš redom i shvatiš da je predloga i mogućih rešenja mnoštvo.

I započne vrzino kolo isprobavanja redom svega, sve dok ne nađeš ono čarobno rešenje.

Ta edukacija roditelja je ključna za dalju negu atopičara. Kako su atopičari pretežno deca, a od toga, pretežno bebe, shvatate i sami da su vaši stavovi, kao roditelja, i naša briga i postupci odlučujući da se sve drži pod kontrolom.

Lično bih volela da mi je neko objasnio važnost redovnog mazanja emolijansa uvek, a ne samo kad je već škripac. Usmerio na cake šta učiniti da se, pa bar malo umanji ispoljavanje kad sve krene da se aktivira.

I najbitnije, šta sve mogu da učinim da olakšam svakodnevni život svog deteta.

Na žalost, baš takva edukacija roditelja gde će biti podmireni svi aspekti je nešto čega – nema.

Ili informacije ne možete sve da dobijette na istom mestu, ili, jednostavno, nema vremena da vam se sve predoči u jednom pregledu ili kontroli.

Tokom marta meseca dobila sam poziv da prisustvujem jednoj baš tako zamišljenoj edukaciji.

Događaj pod nazivom Lipikar škola atopije, organizovan od strane kompanije La Roche-Posay, zamišljen je kao porodična edukacija.

Pa smo, shodno tome, i mi onako čoporativno otišli.

Dočekala nas je naša domaćica Svetlana ispred kompanije i odmah pokupila pozitivne poene kod mojih klinaca – uvela ih je u, tada još uvek, praznu igraonicu. Ima li sreće veće no jurcanja i igranja?

Roditelji su polako pristizali, a zatim je sestra Zorica pozvala na početak radionice za decu. Pozvani su mali dobrovoljci da sami pokušaju da nanesu kremu.

Deca, ko deca, malo stidljiva, malo suzdržana. Ali se dvoje ipak odvažilo. A za njima i (skoro) svi ostali (to “skoro” se odnosi samo jedno dete koje nije učestvovalo. Moje dete. Klasika.).

A kao nagradu dobili su diplome.

Radionica je zamišljena praktično i pozdravljam ideju, ali bih ipak sugerisala da je za decu 6+ godina. Za mlađe bih ipak pokašala neku varijaciju na temu.

Al’ kako tada rekoše, mi smo bili đaci prvaci ove školice, pa verujem da će se vremenom naći prava mera za decu svih uzrasta.

(Ono moje dete što je otplakalo “zašto mora sad da sedi kad hoće da se igra”, pa onda što neće da se maže, isto veče je tražilo da se samo namaže na način “kako je teta pokazala da se maže”.)

Posle radionice, mi matori, sa sve sveskama, beležnicama i olovkama smo prešli u salu da slušamo predavanja za odrasle.

Tj. pređoh ja, a muž osta zarobljen u dadiljanju svih četvoro u nastavku igre u igraonici.

Predavanja su održale dr Mirjana Gajić Veljić i dr Biljana Marenović, obe specijaliste dermatologije, kao i dr Dušanka Vučinić Latas, spec. medicinske psihologije.

Koncept predavanje prati postepeno upoznavanje sa atopijskim dermatitisom, od toga šta je to, koji su odlučujući faktori nastanka, šta izaziva pogoršanja, poboljšanja, do psiholoških aspekata i samog atopičara i porodice u kojoj atopičar odrasta.

Iako imam medicinsko predznanje te mi stoga ovakva predavanja nisu teška za praćenje, ona su sama po sebi koncipirana sa logičnim redosledom i predavana adekvatnom brzinom (nešto što je meni bitno, da imam vremena da “svarim” informaciju, a ne da se pitam da li je predavač nešto rekao ili ne).

Po završetku predavanja organizovan je neformalni deo u vidu diskusija za okruglim stolovima. Za svakim je bio jedan od medicinskih stručnjaka, a ostatak mi, mame. Zamišljen kao deo za pitanja i nedoumice, polako je prerastao u deo međusobnog bodrenja i saosećanja jer – svi prolazimo isto.

Neformalni deo za ostatak moje ekipe je značio – jelo koje je posluženo u vidu švedskog stola. Rekoše mi da je degustacija podmirila sva njihova očekivanja.

Sa školice sam otišla sa pozitivnim utiscima. Organizator jeste proizvođač određenog emolijansa, i jeste on kao to i predstavljen nama, polaznicima, ali sa samih predavanja se odlazi sa adekvatnim i konkretnim informacijama i savetima. Ništa nije, bar u mom slučaju, ostalo nedorečeno, jer je sama atmosfera dopuštala da nema ustezanja u postavljanju pitanja i komentara.

Ono što bi bilo pozitivno je organizovanje povremeno ovakvih školica edukacije porodica i u drugim mestima sem Beograda. Pogotovo u mestima gde startno nema specijalističkih ustanova univerzitetskog nivoa, ili jednostavno, više opcija za konsultacije i drugo mišljenje.

A evo par slika da vam dočaram kako nam je bilo.

Više o Lipikar školi atopije možete da pročitate OVDE ili na Facebook STRANI La Roche-Posay Srbija.

photo credit by: La Roche-Posay Srbija