Glavobolja teroriše. Osećaj da vas je neki voz pregazio. Sve huči u glavi. Pomisao na ustajanje je mučna. Al’ nije problem – na bolovanju ste.
“Mama, meni se piški!”
Greška. Na porodiljskom ste bolovanju. Izležavanje nije poželjno.
Ustajete nekako do kupatila, spremate nošu za jedno dete, dok drugo sulflira “Mama! Mene boli stomak”. I ne stižete ni da odgovorite, a ono počinje da povraća po sebi, podu, vama.
Prebacujete ga u kadu da ga tuširate, pa brisanje i pranje kupatila, dok vam se želudac okreće od “umilnih mirisa” koji se šire.
Nekako se umijete i sredite, tek toliko da pokrijete osnovnu higijenu, pa sređujete ono dvoje. I razmišljate kako ste srećni što ono treće još trenutno spava.
Ostavljate ih u dnevnoj sobi, da vam budu na oku, merite temperature i razmišljate šta da im date da jedu.
Za to vreme, ona vaša temperatura dostiže limit kod oblaka, al’ ajd’ da se ne zamaramo time. To je previše vremena koje ne možete sebi da priuštite. Valjda će proći.
Uz skuvan čaj i ušuškani na krevetu, stariji su spremni da ćute neko vreme. Očajnička vremena zahtevaju očajničke mere, tako da je televizor upaljen.
A, eto i beba se oglašava. Odlazite po nju u sobu, nosite je i lelujate od malaksalosti. Al’ uspevate da sednete sa njom. Vreme je za njenu hranu – siku.
Negde u međuvremenu još koje povraćanje, proliv u gaće (jer ne stižu do kupatila), temperatura koja drma, kukanje i plakanje. Jer su bolesni. Jer se osećaju loše.
Izgleda primamljivo. Kako bi zvučalo da sad i vi malo kukate i plačete jer ste bolesni i osećate se loše? Ne, da?
Operi jedno, presvuci drugo, obriši treće. Lek jedan, drugi, treći. Čaj, voda, hrana. (Jeste li uspeli da jedete od jutros? Ne? Razumem vas!)
Telo vam vapi da legnete i spavate. Ili bar samo ležite u tišini. Ah, ta utopija!
Čak i da vam ovo dvoje starijih da par minuta, beba neće da igra fer-plej. Baš danas joj je “minus faza” i zahteva stalnu pažnju. Stalnu.
Dan prolazi. Gledate na sat i brojite sate (minute) do povratka muža kući. Čisto da čujete da odrasla osoba govori. A možda i da vam skuva jedan čaj.
Dan za vama je samo prvi u nizu. A prvo još da izdržite nastupajuću noć.
Al’ znate šta? Vi ste mama. Vi to možete. Verujte mi!
Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Kad čuju da imamo 6 dece, prvo nam kažu da smo hrabri, a onda da smo ludi. A zatim nas pitaju kako se snalazimo. O životu jedne višečlane porodice, o pitanjima roditeljstva, ali i ličnim nedoumicama, ovaj blog je zamišljen kao oaza gde se drugi roditelji mogu ohrabriti, jer svi, koliko god dece da imamo, prolazimo isto. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.
Znaci, ima i gore! Tri? Ti si moj heroj, svaka ti cast!
Da, da, troje. 🙂 To su samo žute minute (dani), bude i prođe.
Hvala na lepim rečima! 🙂