Svaka žena kad započne svoj trudnički put suočava se sa nekom vrstom straha.
Tokom tih 9 meseci, strahovi su različiti. Dolaze i odlaze periodično, ne napuštajući nas u potpunosti.
A da ih ima, ima. Pun spisak.
Na neke se onako, lažno duvaš samopouzdanjem da je sve ok, da nema stvarno straha, da si iznad toga.
I znaš da sebe lažeš, al’ ne popuštaš.
Od buduće mame se očekuje da bude hrabra, zar ne?
A onda postoje i ti neki trenuci na koje, iako znaš da su mogući, ipak ne računaš.
Zašto bi moralo nešto da bude loše?
Možda se plašiš. Možda čak odlaziš na pregled ultrazvukom malo-malo, zoveš doktora da te teši.
Ali duboko u sebi ne očekuješ stvarno neke teškoće.
Sećam se početka veze sa momkom, sadašnjim mužem. Nekako smo brzo “otvorili karte” i znali gde sve to vodi.
A kao posledicu, brzo smo vodili jedan od razgovora prekretnice za vezu.
Pričali smo o oboljenjima koja postoje u našim porodicama.
I znam, čini se sad to nekim čudno, al’ uvek sam smatrala da izbor ne sme da bude samo srcem, već i glavom.
Jer posle je kasno za odstupnicu.
I uglavnom posle svega kaže meni on da razmislim, jer imaćemo dve opcije – ili nećemo imati decu ili me u trudnoći čekaju dalja testiranja.
Ja, kao ja, i kao student medicine, onako olako odmahnem rukom i kažem da se uzdam u dostignuća moderne medicine i da to neće biti problem.
Jer, iskreno, želim decu i želim je sa njim.
I tako prođu godine, pređemo na viši nivo, i u iščekivanju smo prvog deteta.
Doktor upoznat sa svim, mene šalje na dabl test (koji prolazim lako), ultrazvuk uredan, ali “znate već i sami da…” .
Da, znam. Od prvog momenta kako sam videla dve crte na testu.
U onoj lažnoj hrabrosti, zakazujemo amniocentezu privatno.
Sećam se, kraj novembra. Hladno, maglovito jutro.
Čekam da dođu po mene, gladna jer intervenciju povezujem sa vađenjem krvi, ali spremna. Bar se sebi tako prikazujem.
Iščitala sam previše literature, što zvanične što sa neta, da bih bila potpuno mirna.
Al’ sve to prolazi neslavno pomalo, doktor procenjuje da je rano još za intervenciju, i šalje me kući.
I sve to prolazim za 7 dana opet.
Sad već izbezumljena jer se približavam 19. nedelji, sad već manje razmišljam o potencijalnim rizicima amniocenteze, već stalno razmišljam o tome šta ako budemo morali da donesemo odluku.
Odluku o prekidu trudnoće, a trudnoća toliko već odmakla.
Ne sećam se da su ikad dani toliko sporo prolazili do tada. A tad se činilo da svaki ima bar 40 sati u sebi.
Šta ako to boli?
Šta ako posle boli?
Šta ako budem ta jedna među njih 200 da krene nešto loše?
I eto me, u još jednom pokušaju da odradimo tu intervenciju.
Dolazim rano, prethodno popivši bensedin.
Uzimaju papire, šalju da jedem i ostavljaju me satima da čekam.
Satima što ne pomaže mojoj smirenosti.
I konačno ulazim.
Doktor pregleda ultrazvukom i zabada iglu u stomak. Boli, al’ boli jer sam zbog straha zgrčila svaki mišićni snop koji postoji u telu.
Izlazim napolje, krećem kući, ukočena od bojazni da ne napravim neki pogrešan korak, potez, pa da nešto krene loše.
Tadašnje preporuke su bile strogo mirovanje tri dana.
I ne da ih se pridržavam, već sa strahom odem i do kupatila.
A tim pre što sam taj prvi dan osetila prvi udarac iznutra.
Da mi skrene pažnju da je tu.
I onda brojanje. Brojanje dana do rezultata.
Do onoga kad su nas zvali da kažu da su gotovi. I da je sve u redu.
I da se mužu ispunila želja za devojčicom.
I potisneš sve do tada strahove, jer su bili neosnovani. Sve je prošlo ok, sve nagoveštava da će biti ok.
Do sledeće trudnoće gde sve opet ispočetka doživljavaš.
Čak i malo teže, jer već imaš starije dete kući i sve što može da se desi nekako je strašnije.
Nije lako doneti odluku da odeš na ovaku intervenciju. Nekad mi se čini i da je istina u onome da je neznanje blagoslov.
Ono što znaš o tome može da te optereti.
Od tada je prošlo 8 godina. Medicina, ona čija dostignuća slavim, prelazi velike korake za toliki period.
Tako danas postoje prenatalni testovi čija preciznost je zavidna.
Doduše, ona potiče iz činjenice da se njima najčešće ispituju isključivo određeni hromozomi čije su abnormalnosti najčešće, ali s druge strane, time se smanjuje vreme čekanja na rezultate. I uz detaljan ekspertni ultrazvuk, ovo dvoje daju preciznost jedne amniocenteze.
Nama, kojima su oni X i Y oni koji nas brinu, saznanje da ovako nešto postoji može da donese samo rasterećenje.
I ostaje nam samo da iščekujemo i druge udarce iznutra kojima nam kaže da je tu.
Sviđa vam se tekst? Podelite ga sa prijateljima. Hvala!
Tekst nastao u saradnji sa Bio Save.
Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Kad čuju da imamo 6 dece, prvo nam kažu da smo hrabri, a onda da smo ludi. A zatim nas pitaju kako se snalazimo. O životu jedne višečlane porodice, o pitanjima roditeljstva, ali i ličnim nedoumicama, ovaj blog je zamišljen kao oaza gde se drugi roditelji mogu ohrabriti, jer svi, koliko god dece da imamo, prolazimo isto. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.
One comment