Kad postaneš roditelj, čini mi se, najteža stvar sa kojom se suočiš si – ti sam.
Bilo da su u pitanju tvoja dosadašnja uverenja, bilo da je u pitanju tvoja ličnost, karakter, kad postaneš roditelj sve je podložno (samo)preispitivanju.
Naravno da ti usput na tom putu niko (ili retko ko) ne olakšava isto.
Naprotiv.
Bombarduju nas sa svih strana šta je to savršen roditelj, kako da se ponašaš, reaguješ, kažeš,…
I posle te još i ocenjuju i procenjuju da li grešiš.
A grešićeš. Hoćeš sigurno.
Nisi rođen kao roditelj, to te je negde usput u životu zateklo.
Da, zateklo, bez obzira koliko si se spremao za tu ulogu, decu pravio planski, pohađao silne pripreme i školice,…
Život ti se po pravilu nasmeje u lice.
A i bebe nisu rođene da izvršavaju nesvesno tvoje zamisli šta i kako da se ponašaju.
I onda krene borba.
Borba sa perfekcionizmom
Šta je za tebe da si dovoljno dobar roditelj?
Na početku tog svog puta, odgovor je jednoglasan – da ne grešiš.
Greške se ne praštaju.
Al’ grešiš, jer je to neminovno.
Grešiš. jer učiš.
Al’ to ne opraštaš sebi.
To ti nekad ne oprašta ni okolina.
“Još sisa?”
“Ne sisa?”
“To nije zdravo da jede.”
“Moraš ga bolje obući, hladno je.”
“Curi mu nos jer ga nisi bolje obukla.”
“Zašto tako mali ide u vrtić?”
“Zar nije bolje da ide u vrtić nego da ga čuva baba?”
“Tako malog ga vodite na sport? Pa šta može toliki?”
Onda udvostručiš napore da ide bolje.
I dvostruko više potoneš na sledećoj grešci.
Negde usput počneš da se osećaš tesno u svojoj koži mame.
Možda stvarno to nije uloga za tebe.
Možda stvarno to ne znaš da radiš.
Al’ naravno da nećeš pokazivati ili pričati da se tako osećaš.
Ti si mama, to je prirodna uloga. I ako se ne snalaziš u njoj, onda je neki problem u tebi.
Zar ne?
I tako dok te nešto ne navede da presečeš i kreneš drugde.
Iskorak u drugi kolosek
Mene je rođenje drugog deteta preopteretilo u ulozi majke. Iako to nisam tada priznavala ni sebi, a kamoli drugima.
Imala sam sreće da slučajno otkrijem grupu za podršku mamama, koje su se, kao i ja, pitale da li su na dobrom putu da upropaste svoju decu.
Kojima je nedostajala podrška da iskreno progovore o tome kako se osećaju.
Jer smo mislile da imato loše dane kao roditelj jedostavno nije preporučljivo, ako si dovoljno dobar roditelj.
Tada je započeo proces koji, priznajem, još traje.
Proces pomirivanja sa sobom da šta god da radim, dajem sve od sebe i prihvatam da je dato sve od sebe.
Ne trčim više za perfekcijom, mada me ponekad šutne u stomak.
Shvatila sam da vreme prebrzo curi i deca odrastaju.
Nije svaka situacija vredna bitke, niti živaca (tvojih).
Ali vreme sa decom, igranje sa njima, čitanje, podrška u školi, putovanja, šale, smeh, to je najvrednije ulaganje koje možete da im date.
Ulaganjem na taj način u njih, ulažete u temelje buduće odrasle osobe.
Vera u sebe kao roditelja je i vera u svoje dete.
I znaće i oni da niste savršeni.
Nema savršenog roditelja.
Ali neće ni vas ni svoje detinjstvo pamtiti po tome.
A ni vi.
Fondacija Novak Đoković je prošle godine započela projekat pod nazivom “Podrška, ne perfekcija”, a čiji je cilj da roditeljima/starateljima dece do 6 godina starosti da priliku da razmene iskustva, prošire svoja znanja i stvore mrežu podrške.
Program se drugu godinu sprovodi u opštinama Svilajnac, Odžaci, Pećinci i Vladimirci. Više o programu “Podrška, ne perfekcija” možete pročitati na sajtu.
Tekst napisan u saradnji sa Fondacijom Novak Đoković.
Više o Fondaciji Novak Đoković možete pratiti na:
Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Kad čuju da imamo 6 dece, prvo nam kažu da smo hrabri, a onda da smo ludi. A zatim nas pitaju kako se snalazimo. O životu jedne višečlane porodice, o pitanjima roditeljstva, ali i ličnim nedoumicama, ovaj blog je zamišljen kao oaza gde se drugi roditelji mogu ohrabriti, jer svi, koliko god dece da imamo, prolazimo isto. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.
Dobar članak… Vođen ovom aktuelnom situacijom oko vakcinisanja, radim na textu koji će se zvati “Eksperimenti nad našom djecom”… Ne zato što ne vjerujem medicini i vakcinaciji, nego upravo suprotno… Pokušaću ukazati na to koliko mi sami vršimo experimente nad našom djecom, ne farmacija, nego mi, čitajući razne neprovjerene informacije sa interneta, te nekad, u najboljim namjerama, činimo jako smjele postupke misleći da znamo najbolje, jer nam je nešto tako predstavljeno… Ne pišem blog, ali ću ga već nekako postaviti i u blogere… ☺
Super članak i super projekat. Bilo bi lepo i kada bi mame iz svih manjih gradova imale bar neki pa makar i skraćeni projekat podrške. Verujem da bi to svakoj mami mnogo značilo.
Dopadaju mi se sve Vase price , Toliko poucno , Hvala Vam na svim ovim pricama.