Obožavam da putujem. Obožavam. I svako ko me zna, zna to.
Stoga sam ideju da provedem dva dana u Rumuniji, u gradu Kluž-Napoka, dočekala sam uzbuđenjem.
U isti sam prvi vikend aprila išla radi prisustvovanja konferenciji dr Džeka Njumena, kanadskog pedijatra. To je jedna od prilika koje se ne propuštaju.
A na putovanje sam se otisnula u društvu najmlađeg deteta, muža koji je samim tim bio primoran da dadilja, i dve koleginice koje su prisustvovale istoj konferenciji.
Odlasku u Kluž-Napoku (ili skraćeno samo Kluž) prethodilo je višednevno izučavanje odgovarajućeg puta do tamo. Nema koju aplikaciju nismo konsultovali, i koju putanju nismo proučili.
Na kraju se odlučimo da do njega odemo preko Temišvara, i delom autoputem. U tom momentu, sa idejom o prelasku oko 480km, tražili smo samo najbržu varijantu.
U povratku smo već imali više mudrosti u glavama, pa smo išli onim sporijim, ali neuporedivo boljim putem preko Oreade i Arada.
Al’ tako to ide kad se negde ide prvi put. Lako je posle prosipati pamet.
Smeštaj smo našli preko sajta Airbnb o kome je Mirna jednom pisala. Bilo nam je bitno da je dovoljno blizu svega – i centra i hotela gde se održava konferencija. I jesmo našli takav smeštaj. Al’ da je daleko bilo od savršenog, na žalost jeste.
Grad Kluž-Napoka je drugi po veličini grad u Rumuniji i nalazi se u pokrajini Transilvanija.
Moram da priznam da nisam ništa o njemu znala i da sam morala da izguglam.
(Da budem iskrena, nisam znala ni o Rumuniji ništa specifično.)
Veličine je negde Novog Sada, a kao i on, ima “svoju” reku, Samoš.
Vikipedija kaže da je grad nekada davno bio rimsko utvrđenje pod imenom Napoka. Kao savremeno naselje, do ’70.ih godina 20.veka nosi naziv Kluž, kad mu je dodato ono Napoka, da naglasi povezanost sa rimskim nasleđem.
Dočekalo nas je 3 stepena i susnežica, što je posle onih 16 koje nas je ispratilo odavde, bilo šok.
I, na žalost, prvi dan i skoro ceo drugi, vreme se dalo okarakterisati samo kao – izazito hladno i vetrovito. Izrazito.
Ono što je ostavilo utisak na mene je čistoća grada. Ulice čiste, bez papirića, žvake, hrane, ma bilo čega.
Ulice su široke, zgrade u centru i okolini u onom starinskom stilu, sa prelepim fasadama, vedutama i vinjetama.
Nekoliko trgova ga ukrašava: jedan koji podseća na Slaviju u Beogradu, jedan centralni uz gradsku kuću, zatim jedan uz pravoslavnu crkvu i jedan uz pozorište.
Dosta spomenika posvećeno rimskom razdoblju, a centralna je statua vučice koja doji Romula i Rema.
Grad je inače jedan od domaćina Eurobasketa 2017. pa se nailazi na reklame za isto na svakom ćošku.
Prolaznika ima… onako. Za tako veliki grad, očekivala sam mnogo veći broj. Al’ izgleda sistem “vikenda” je veoma izražen i to se ogleda čak i o broju ljudi na ulicama.
Radno vreme je inače, subotom skraćeno, a nedeljom skoro ništa ne radi.
Paradoksalno, spram broja (vidljivih) šetača, u gradu su zastupljene sve najpoznatije opcije brze hrane.
I mnogo picerija.
A, evo, još uvek ne znam koje je to jelo specifično za Rumune.
Za neko detaljnije istraživanje ovog puta nije bilo vremena. Sad smo bili oni “pravi” turisti, obilazeći samo staro jezgro grada i slikajući se na svakom potezu od 200 metara.
Evo nekoliko slika da dočara atmosferu ovog grada:
Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Kad čuju da imamo 6 dece, prvo nam kažu da smo hrabri, a onda da smo ludi. A zatim nas pitaju kako se snalazimo. O životu jedne višečlane porodice, o pitanjima roditeljstva, ali i ličnim nedoumicama, ovaj blog je zamišljen kao oaza gde se drugi roditelji mogu ohrabriti, jer svi, koliko god dece da imamo, prolazimo isto. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.
Odlicna prica , dopada mi se taj entuzijazam kod Vas. Hvala Vam na ovim divnim pricama