Zašto je bitno da prigrlimo agresivnost

Izgleda da treba da se pomirim sa tim da će me svaka knjiga Jespera Jula, danskog pedagoga i terapeuta istresti iz kože.

Nekoliko dana čitala sam njegovu knjigu “Agresija: zbog čega je neophodna našoj deci i nama” i isto toliko sedim ispred kompjutera u pokušaju da svoje utiske i osećanja sumiram u ovom tekstu.

Teško je.

Jesper Jul je neko ko te, kako sam već pisala, neko ko te natera da se zagledaš u sebe, u svoje detinjstvo, ali i da jadikuješ nad svojom decom zbog griže savesti kako ih vaspitavaš, posmatraš, tretiraš.

Moj muž je, jadan, posle svakog poglavlja morao da sluša tiradu samoprekora i samooptužbi na moj račun.

I to toliko da mi je jedno veče rekao da prikočim malo, jer mu je glava prepuna informacija.

A tek moja!

Prvi zaključak koji se formirao negde tokom čitanja ove knjige odnosio se na naše četvrto dete.

Shvatih koliko ustvari pati u vrtiću.

A inače, to je dete koje ovu godinu u jaslicama služi kao primer drugima.

Adaptiran, saradljiv, druži se sa drugim (bebama), sam jede, učestvuje.

Po rečima vaspitača, milina.

A onda negde tamo oko pola tri, kad se ja pojavim na vratima sobe, ta milina istrči iz sobe, nasmejan, i u momentu leže na pod, valja se, vrišti, baca stvari, baca se unazad na pokušaje da ga preobujem, obučem, tuče me, grize…

Znoj mi se sliva niz leđa od samog podsećanja kako tih pola sata izgleda.

A onda još dvadesetak, jer odbija da hoda kući, već traži da ga nosim.

A ako mu to uskratim, kreće nova tura histerije, pa nekad čak i valjanja po blatu.

Sladak neki mali, zar ne?

 

Jesper Jul ističe da je glavni problem u poistovećivanju agresivnosti i nasilja, i postavljanju poveznice da će agresivnost da dovede do nasilja, a nasilje do rata. A rat svi želimo da izbegnemo.

Stoga, stvara se tabu da negativna osećanja nisu poželjna, njihovo ispoljavanje ne samo da je nepoželjno već često i zabranjeno.

I time se stvara sredina gde nismo u prilici da izrazimo svoja osećanja, pa polako postajemo frustrirani.

Agresivnost, sama po sebi, je pokretački mod naše ličnosti. Da nije nje, ne bi ništa uradili jer se, jednostavno, ne bi pokrenuli.

Ali u današnje vreme, gde nije moderno iskazivanje takvih osećanja, činimo da sve to “gutamo u sebi”, dok jednog dana to ne ispliva na površinu i ne puknemo.

Onda se čudimo kako je neko izvršio nasilje nad nekim, a bio je uvek “tako fin, miran, nasmejan”.

Jul pravi kritiku društva i sistema, prozivajući ih da su spolja ušminkani, a truli unutra.

Kritikuje sistem koji, radi finansijskih rezova, sve više redukuje broj stručnjaka u pedagoškom i zdravstvenom sektoru, prepuštajući malom broju da sagori u pokušaju da dopre do dece ili prepusti se stihiji i otaljava sve.

U vrtićima je sve manje mesta, prebukirani brojem dece, gde je jednostavno i inače teško posvetiti se svakom pojedinačno.

Stoga je svako agresivno ponaše jednostavno nepoželjno, umesto da se detetu stavi do znanja da smo tu i da želimo da znamo gde je ustvari problem.

Dete, koje slabije priča postaje frustrirano jer se oseća loše i ne ume to da izrazi, a po novim trendovima i ne sme, te sve to ispoljava kroz agresivnost.

Ta agresivnost, pogovoto u uzrastu između dve i šest godina, nema nikakve veze sa destruktivnim besom odraslih.

Jednostavno, razmišljaju brže no što to mogu da iskažu i ovo je ventil.

Problem nastane kad se od toga napravi problem.

Dete se žigoše kao problematično, nasilno.

Pretpostavlja se da je pozadina najčešće porodično zanemarivanje ili još teža tematika.

Al’ na detetu se lomi sud.

I umesto da se pokuša shvatiti šta je uzrok toga, dete se sankcioniše i šalje dalje kroz sistem.

Iako je ova knjiga možda više opomena gore navedenim vaspitačima i nastavnicima, ona ipak poziva na proispitivanje i roditelja.

Mene jeste.

U nedostatku slobodnog hoda, između vrtića/škole i vannastavnih aktivnosti i različitih boravaka, dete nema priliku da spoznaje sebe, svoje emocije.

Pa ni nas kao roditelje.

Situacija je još teža, gledajući da i ono malo vremena koje imamo sa njima, većina nas previše nadzire decu sve vreme, menja ih u njihovim obavezama, radi umesto njih, pokušavajući da ih što više poštedimo neprijatnosti.

Često im ispunjavamo sve želje koje ne razlikuju od potreba (a ni mi, roditelji često), ne bi im stvorili živote ispunjene samo srećom.

A i sami se upinjemo da smo uvek nasmejani u njihovom društvu, ni sami ne prihvatajući da negativna osećanja postoje i da dece treba da budu svesna da ih i roditelji imaju.

Ovako, ostavljamo ih još više u uverenju da sa takvim osećanjima nisu dovoljno vredna, narušavajući im samopoštovanje i integritet.

Jul ipak pozitivno bodri svakog – dajeći savete kroz 5 koraka kako postupati sa detetom koje je agresivno, ali kroz njih i kako da sopstvenu agresivnost prigrlimo.

I kako kaže, ne brinite, ako se osvestimo po ovom pitanju, ne kasnimo, sve se da vratiti na kolosek.

 

Jeste li već čitali ovu knjigu? Napišite impresije u komentare i podelite sa nama.

P.S. Ako želite da nabavite svoj primerak ove knjige, imate priliku da se uključite u nagradnoj igri koju pokrećem u saradnji sa Lagunom.

Sve što treba da uradite je da u komentarima ispod objave ovog teksta na fb strani bloga napišete da li ste iskusili napade besa kod deteta i ako da, koji bi savet dali.

Nagradna igra traje do 10.07.2018. u 22h za sve koji imaju adresu da mogu da prime paket u Srbiji.

Srećno!