Dojenje: od prve do treće bebe

Kad sam bila trudna prvi put, bila sam pravi štreber-trudnica. Išla sam u školicu, uredno hvatala beleške, čitala knjige o trudnoći i bebama, išla na radionice.

Uz osvrt iz sadašnjosti vidim da je većina toga bila usmerena na porođaj i oporavak od njega, delom i na negu bebe. A onaj važan aspekat – dojenje, nekako je gurnuto u ćošak.

Kupivši kutiju formule kako nam je savetovano i gomilu flašica “za ne daj Bože, jer šta ćeš da radiš ako beba bude gladna u sred noći”, čekala sam da otpočne ta avantura. I jedina pomisao mi je bila “Samo da izguramo 6 meseci!”.

Jer šta drugo da misliš? Na sve strane samo loša iskustva. Rođena majka te podseća nekoliko puta na dan da nije imala dovoljno mleka. Pa na kraju krajeva – savetuju ti unapred kupovinu formule “za-ne-daj-bože”.

Zar ima smisla razmišljati da može biti uspešno?

dojenje

E, onda se rodila Ona. I za divno čudo, funkcionisalo je. Tražila je da siki na tri sata, jedna dojka 10 minuta, druga dojka 10 minuta, znala da podrigne. Ma skroz kako su nas učili! O dobijanju šlaufa po rukama i nogama da ne pričam.

Mi srećni! Onih 6 meseci prošlo, pa 9, pa godina.

OK, jedino nas malo ti podoji u javnosti remetili. Taman se spremimo, izađemo, šetamo sat, kad trk nazad jer će uskoro tražiti da jede, a bilo mi je dosta dobronamernih pitanja “Zašto beba plače?”.

Vremenom sam se oslobodila pa sam dojila i napolju. Iza zadnje strane SPENS-a gde nema žive duše. Okrenuta leđima. Pokrivena sa 2 tetra pelene. Za svaki slučaj. Možda me neko vidi preko satelita, otkud znam. Nema veze što je početak avgusta, beba se nije puno bunila da joj smeta.

Posle skoro 15 meseci, broj 1 je prestala da siki. A broj 2 je bio na putu.

E, onda se rodio On. Gladan posle nepunih sat i po. Pospan. Sisa samo jednu dojku po podoju.

Ja neutešna. Patronažna mi kaže da je krupan i da mu moje mleko nije dovoljno (to što je rođen sa 10g više od one prve očigledno čini veliku razliku, šta znam).

Okolina (da je ne imenujem) mi kupuje čak i vagu na poklon. Da budem sigurna da napreduje koliko sestra mu.

Priznajem, ovde me je držao samo inat. Posle onoliko meseci uspešnosti sa prvim, odlučila sam da pokažem čija će biti poslednja (moja, naravno!).

Pratila sam njegov tempo i drhtala pred svaki odlazak u savetovalište. Samo da ima dovoljno.

Da sam znala ono što tada znam, ne bih paničila. Jer ustvari, On je bio školski primer, a ne ćerka! Majčino mleko se svari za sat i po do dva, a ona tri sata je preporučeni razmak za bebe na formuli. Retko koja beba može toliko da trpi.

Savetuje se i jedna dojka jedan podoj. Da bi bila pravilo “ispražnjena”, jer se time daje signal vašem telu da stvara više mleka.

Ljubi ga majka! Sada, naravno, tada sam očajavala.

Napredovao je kao sestra mu, dok nije stao na noge. Sumnjam da ima neke mrave u guzi koji mu ne daju mira.

Pred prvi rođendan odlučio je da štrajkuje, nisam se snašla i to je bilo to u drugom delu.

Usput budi rečeno, za dojenje u javnosti napredujem i ovaj put imam i posebne marame za dojenje. Ha!

A onda beba broj Tri. Da me neko pita na koliko sisa, ne znam ni posle skoro godinu dana. Koliko put dnevno sisa, opet ne znam. Ovaj put samo Ona diktira sve. I ovaj put je najlakše. A pride uopšte nije najlakša persona za rukovanje, verujte mi.

Trebale su mi tri bebe da to shvatim.

Ovaj put najveći strah nije “Da li imam dovoljno mleka?” već od onoga “doći će kraj”.

Dojenje u javnosti? Pa dojili smo u parkovima, igralištima, igraonicama, između rafova u supermarketima (usavršeno dojenje stojeći!) i… Hm, izgleda da nigde više ne idemo. Marama? You must be kidding!

Mama iz magarece klupe

Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Mama sam 4 zvrka. Kad sam kao mala zamišljala čime ću se baviti, to je uvek uključivalo humane nauke, volontiranje i predavanje. Trenutno to živim kroz studije medicine i kroz savetovanje mama o dojenju. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.

Podeli!

10 comments

  1. Volim ovakve tekstove, mislim da je ovo najbolji način da se pomogne novopečenim dojiljama koje su pune sumnji i strahova.
    Ja još dojim, a spremam se da i ja napišem nešto o tome. Sve nešto kontam da to bude kad prekinem, da stavim tačku na tu temu, ali mi se čini da neću dočekati. Moja mala ima skoro 16 m. i ne popušta. A tema je goruća!

    1. Hvala na komentaru!

      Lične priče, pozitivna iskustva mogu da pomognu najviše mamama (a i okolini). Na žalost, obično se čuju loša iskustva, problemi koji nisu na vreme rešavani. A to dodatno rasejava strahove i sumnje. Niko ne kaže mami da niti kako ona ne zna da doji, tako ni beba ne zna odmah da sisa i da je strpljenje (pa i inat) vrlo potrebno, a da panici nema mesta.
      Dojenje kao jedan prirodan proces bi trebalo da postane manje marginalizovano (pa i satanizovano), i možda ovakvim tekstovima to možemo da pomognemo.

  2. Čist dokaz da je svako dete priča za sebe.
    Ja nikad nisam ni razmišljala o dojenju. Toga sam se setila tek posle prvog porođaja, kada je moja mirna beba iznenadna postala “nemirna” pa su mi stavili do znanja da i to treba da se radi. I sa prvim detetom je to bila takva gnjavaža… Hej, a žene navodno uživaju u tim trenucima, jel da?!!! Sa drugim detetom sam naučila i ja da uživam u trenucima nasamo sa svojom bebom. Dojenje u javnosti…bez pardona, mada je bilo malo prilika!

    1. Ima tu još gomila različitosti, ali mi se čini da bi tada tekst bio kilometarski. Al’ dočekaće neki drugi, verujem.
      Žene su pod velikim pritiskom da znaju to da rade, a često izostaje adekvatna pomoć. Pa kako onda očekivati da bude baš svakoj uživanje?
      Ali ako je podrška kako treba, ako mama nije pod presijom, stvarno postane uživanje.

      Hvala na komentaru!

  3. Ja krenula kao ti sa 1. i 2., ali sva svreca evo me sad kao ti sa svojim 3. A sve sa mojim jednim 🙂 Poslednje dostignuce je da ga na siki uspavljujem u marami, stojecki, dok razgledam stvari u HMu! Kako sam to uspela? Nemam pojma.

    Obozavam ovakve tekstove, i razmenu iskustava o ovim temama.

  4. Super članak! Slična priča je i kod mene. Zašto okolina ima toliku potrebu poljuljati majčino samopouzdanje? Sreća pa postoji inat 😉

    1. Hvala za pohvale! 🙂

      Ima jedna divna izjava koju sam procitala: „Dojenje je 99% odlucnost, 1% proizvodnja mleka”. I potpuno se slazem. 🙂

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *