Moje introvertno dete

Moje introvertno dete

Introvertne osobe su one koje gužva, buka, stimulansi iscrpljuju. Na kraju dana beže u svoju osamu, da “dođu sebi”, da skupe energiju.

A kako sam ja introvertna mama četiri deteta, bilo je neminovno da bar neko od njih bude istog sklopa.

Kad su i roditelj i dete introvertni, on na početku čini greške.

Tako sam i ja.

Moje introvertno deteMoje introvertno dete

Ne namerno. Jednostavno, želiš, nadaš se, da ako pravovremeno reaguješ da će dete postati ekstrovertno. Bar delom.

Da će izbeći na taj način bolove i razočarenja koja nas, introvertne, neminovno prate tokom odrastanja (a često i kasnije).

Kad si dete, shvatiš, vidiš, da su omiljena deca ona druželjubiva. Ona koja se smeju svemu. Kreveljenje glupostima. Izvode kerefeke.

Ona koja će se upoznati sa svima. Koja su pristupačna.

A kad si introvertno dete, svrstan si u kategoriju stidljivih. Ozbiljnih. Mrguda.

Pogrešno shvaćeni.

Ko hoće da se druži sa nekim kome je praznik odlazak u biblioteku? I još samo što ne trči kući da bi knjigu što pre počeo da čita?

Ili crta? Piše?

(Introvertna deca su često kreativna i u svom prostoru, u tišini i miru, maksimalno skoncentrisana na to što rade.)

Ne želiš da ti dete bude usamljeno (jer samoća i usamljenost nisu isto, prvo je naš izbor).

A biće, jer će se vezati za samo jednu ili dve drugarice, drugima neće prilaziti (jer kad se druži, druži se po principu “sve ili ništa”, ne želi laka poznanstva i isprazne teme).

Bojaćeš se da se nije dovoljno socijalizovano, da to ne zna da uradi.

Biće možda ocenjeni kao povodljivi, laki za manipulisanje (i biće pogrešno ocenjeni).

I tako sam ja pre 6 godina rodila jednu takvu.Moje introvertno dete

I činila te greške.

Pokušavala da je forsiram na sve ono što nije spremna.

I stvarala konflikte i nervozu svima.

(Jer ni ja nisam sama po sebi spremna da je pratim u svemu tome što i njoj ne prija.)

I onda vremenom odustala. Pomirila se sa tim. Sa samom sobom. Sa njom.

I shvatila neke stvari:

  • Nikad ih nemojte forsirati u društvu da se jave, priđu, druže. Kad budu spremni, sami će. Ako žele.
  • Nikad ih nemojte forsirati da negde idu ili učestvuju, pa čak i ako to može da bude dobra zabava.
  • Nikad ih nemojte prozivati, grditi ili postiđivati pred publikom. Doživeće sve to još emotivnije.
  • Nikad ih nemojte ni hvaliti pred publikom. Oni jednostavno ne vole da čine centar pažnje, bilo kod tipa.
  • Nemojte ustvari ništa novo raditi pred publikom (tipa, vožnja bicikla bez pomoćnih točkova i sl.) jer im to stvara dodatnu tenziju i ne mogu da se skoncentrišu.
  • Gužva i buka ih mogu učiniti razdražljivima, plačljivima i nemogućim za saradnju. Prekočite to kad god možete. Ili se pripremite na taj scenario.
  • Nemojte zahtevati da svoje želje i zamisli kažu odmah. Njima treba neko vreme da odmere sve.
  • Kad jednom doduše nešto kažu, čvrsto ostaju iza rečenog.
  • Uvek ih unapred pripremite na neke izmene planova, jer ih velika odstupanja uznemire.
  • Nikad ih nemojte kategorisati kao stidljive, povučene ili plahovite.
  • Radite na tome da izgrade samopouzdanje, i to radite polako i strpljivo (često ide 2 koraka unazad, pola koraka napred).
  • Razumite ih. Prihvatite ih. I volite takve.

Mama iz magarece klupe

Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Mama sam 4 zvrka. Kad sam kao mala zamišljala čime ću se baviti, to je uvek uključivalo humane nauke, volontiranje i predavanje. Trenutno to živim kroz studije medicine i kroz savetovanje mama o dojenju. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.

Podeli!

12 comments

  1. Kako sam ja ekstrovertna, i dete mi je postalo takvo. Sto ne znaci da ce biti tako sa narednim detetom. A totalno vidim sebe da bih sa njima pravila greske o kojima si pricala. Zato hvala puno na konkretnim savetima – pamtim, ukoliko zatrebaju 🙂

  2. Ja sam uvek bila otvorena prema ljudima, ali mi je prvo dete povuklo na tatu 😉 Ovo mlađe je mog karaktera, ali sa dve je počeo da se stidi…videćemo šta će biti dalje.
    Super tekst koji preporučujem naročito ektravertnim mamama introvertne dece.

    1. Mnogo je lakše tako, kad su i roditelj i dete istog sklopa. 🙂 Pre shvatiš da ne insistiraš na menjanju.

  3. Već nakon nekih nedelju dana škole sva deca se opustila i jurcaju po učionici dok učitelj ne dođe. Moje dete sedi u klupi i posmatra i tako naredna dva možda i tri meseca! Pitam ga da li se druže u školi, ono kad je odmor pa imaju malo vremena za priču i ludovanje. Kaže:” Većina trčka naokolo i nešto galame.” A šta ti radiš je sledće logično pitanje. On kaže sedi u klupi i posmatra ih. Ja se uplašim toga. Poželim se učitelju, a on me teši i priča kako je njegov mlađi sin takav i da im jednostavno treba vremena da sve svare i prihvate. I ja prestanem da na to obraćam pažnju. Nedelju dana kasnije učitelj se smeje i kaže :”Danas je pevao na času Sveta oko nas, a na velikom odmoru šetao po učionici! Ne brinite. Rekao sam Vam da će se navići i opustiti!” I jeste se opustio, ali tri i po meseci kasnije u odnosu na ostalu decu 😀 ALi ja se i dalje plašim za njega…

    1. Kad je sa tri godine presla u vaspitnu grupu, dobila je 2 nove vaspitacice. Sjajne, stvarno. Ucile su drugu decu da je ne sile, da ne izlecu na vrata kad ona dodje u vrtic itd. jer su znale da joj to ne prija.
      Sledece godine, u septembru, jedna od njih mi je rekla da je joj Kaca prisla i trazila zarezac. Znaci, puna godina je prosla, iako je sve to vreme saradjivala, ucestvovala, sve, pre no sto se opustila dovoljno i stekla poverenje da zatrazi nesto.
      Tako da, strah od skole najesen… Uh, pricaj mi o tome. Novo okruzenje, nova deca, nova uciteljica, nove obavaze,… Uh…

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *