Put, put, putujemo…

Krećemo na put. Muž, klinci, ja. Pošto smo se uspešno spakovali, krećemo samo pola sata kasnije od planiranog.

Prvo mala provera da li smo sve spakovali.

Za mladog gospodina po bar jedna majica za svaki dan. Mada će i pored toga na 5 dana do kraja letovanja ostati na jednoj čistoj (koju će to veče isflekati za večerom).

Za veliku gospođicu dovoljno je dve haljine. Sa popularnim crtanim likom. Mada je i to previše, možda je nećete uspeti ubediti da uopšte obuče onu drugu.

Za bebu. Kolica, pelene, maramice, pribor za jelo. Što se odeće tiče, kako je treće dete, moći će da nosi taj bodić bar 3 dana. Ili više ako nije previše prljav. Zar ne?!

Klinci u svojim sedištima vezani. Jedno, drugo, treće. Svi su tu.

Ček’ da proverim dokumenta. U redu, možemo da krenemo!

“Mama, hoću vode, žedan sam.”

Dobro, evo vode. U redu, uspešno prešli prvih 200 metara, možemo da nastavimo još onih 1000 kilometara i nekih 700 metara.

Posle 10 minuta strpljivog igranja, kreće dranje. Jedna igračka ispala, dohvati, “neću tu”, “to je moje”, “daj meni”, “mama, on me tuče”, “mama, ona me štipa”. Za nas sa osetljivim želucem ova vožnja gde više gledate unazad nego napred bogme teško pada.

Stoga odluka – više se ne okrećem. Al’ to dovodi do ukočene ruke kojom naslepo pipam iza.

Nadam se da će se strasti smiriti i palim CD sa njihovom omiljenom muzikom.

Ups. Ne znam kako mi je mozak zagubio upozorenje da te greške ne ponavljam.

Posle 105. puštanja jednog te istog CD-a, nalazite se u klopci. Kada ga konačno ugasite, sledi uporno, bez kraja ponavljanje “kad će naše pesme?”, “zašto ne pustite da slušamo šta nam se sviđa?”, “kad će naše pesme?” i tako u krug.

Prosto vam žao što niste pustili i taj 106. i 107. put. Pa i 110.

Posle 400 kilometara dižete ruke. Očajnička vremena traže očajničke mere – vadim prenosivi DVD plejer.

“Ovaj crtać se zamrznuo. Ne radi. Daj drugi.”

E, nisam te sreće. I ovaj stao sa radom.

Al’ mojoj radosti nema kraja, ima jedan koji radi. Mirim se sa sudbinom i otvaram kutiju.

“Mora da se šališ!” – reakcija mog muža, dok se kabinom ori “Ledigo, ledigo!” (“Let it go, let it go! – prim. aut.). Verujem da će se mnogi prepoznati ovde.

Posle 600 kilometara i dvaput odgledanog crtaća, budi se nada da će konačno kapitulirati. Mislim, ipak su ustali pre šest, ceo dan putujemo.

Ha! Sanjaj o tome! Naravno da druga deca prespavaju put. Moja, naravno, ne. Kao da su popili nekoliko energetskih pića sa dodatnim stimulasima.

Melju, melju i melju. Nema kraja. Sem ako ih na kvarno ponudim keksom. Jes’ da ga više drobe po sedištu no što jedu, al’ to je blagoslovenih par minuta tišine.

U tome stižemo na prvo odredište gde ćemo prespavati, sutra nastavljamo dalje.

Dok se radujem osvežavajućem tušu, moram da odgovorim na ponovo i ponovo postavljena pitanja.

“Ne, nismo još stigli na more. Ovde ćemo spavati, sutra idemo dalje. Da, moramo da ovde spavamo. Da, ima još puno da se putuje.”

Dok ih umorno sređujemo za spavanje, pokušavamo da onaj čvor nervoze u stomaku zanemarimo. Sutra je novi dan. I još putovanja.

(Nastaviće se…)

Mama iz magarece klupe

Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Mama sam 4 zvrka. Kad sam kao mala zamišljala čime ću se baviti, to je uvek uključivalo humane nauke, volontiranje i predavanje. Trenutno to živim kroz studije medicine i kroz savetovanje mama o dojenju. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.

Podeli!

9 comments

  1. Joj obozavam da te citam! Tvoje price su tako realne i mislim da se svi pronadjemo u njima. Ja sam ove godine rekla da mogu da putujem maksimalno 2,5 sata brodom ili kolima i to je to. Pa koje god mesto ispunjava taj kriterijum, tu letujemo!

    1. ‘Ladno mi se tek sada prikazao komentar. :-/

      Prvo, hvala na pohvalama! 🙂 Šta da radim, ne želim da se lažemo. 😀

      A što se tiče putovanja, sve se preživi. 🙂 Što više budete to praktikovali, pre ćeš se na to navići. 🙂

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *