Kako sam upropastila detetu dan

Subota je. Jedan od poslednjih lepih dana pre dolaska jeseni.

Ustajemo i jurimo ko na traci. Danas drugo nam dete nema slobodno, vreme je da se krene na sportić.

Naime, ove jeseni smo krenuli da se bavimo sportićem. Većinom u sali, povremeno u bazenu.

Al’ kako bazen trenutno ne radi, eto nama avanture u prirodi.

Ostavljam ostatak ekipe da zabavljaju tatu, a nas dvoje krećemo.

Put nije dug, al’ njemu je uzbudljiv.

Koliko radosti iz jednih usta!

I koliko reči! Uh!

Srećan je i ja sam zato srećna. Iako me mrzi što idemo.

Skrećem na puteljak kako je napisano u instrukcijama i, zajedno sa još 7 kola, stajem. Svi imaju decu u njima, znači, ista nam je destinacija.

I svi smo zbunjeni jer opisano se ne poklapa sa onim što vidimo.

“Ovuda ne može. Ko zna kako ćemo sada naći.”

Utrkujemo se ko će pre da zove trenera, da pomogne.

I konačno uklavirimo šta dalje, pa krećemo.

“Kasnimo! Kasnimo! Kasnimo!” – neprestano govorim. To me inače jako nervira i moje raspoloženje je splasnulo.

Posle desetak puta konačno vidimo gde nam je cilj.

Jedan od trenera dočekuje nas kasnioce, i pokazuje gde da parkiramo kola.

Tako skrećem i penjem se na neku livadu. Brdo.

Tek gore vidim da nema mesta.

Bacam pogled dole, osećam kako mi se znoj sliva niz leđa.

Jer put je strm, uzak, treba se provući između parkiranih vozila.

A ja vozim miniven.

Jupi.

“Kako ćemo sada sići? Gde da parkiramo?” – iznosim svoju bojazan.

“Nemamo gde da parkiramo?” – pita me on.

“Da, nemamo. Pusti me sad, da smislim šta ću”. – ućutkujem ga.

Dok parkiram, nastavljam “Jedino ovde. Hmmm, ne znam kako ćemo kad krenemo kući. Suviše sam stala uz ogradu. Pojma nemam šta ćemo.”

Parkirali konačno i krećemo.

Tamo raj za decu. Jedni jašu ponija, drugi u pesku, jedni se penju na kućicu na drvetu, treći se ljuljaju.

“Dobro, gde ćemo?” – pitam svog mladog gospodina.

On ćuti, gleda. I presuđuje “Nigde!”.

Pokušavam. Nagovaram. Molim. Predlažem.

Ne ide, ne popušta.

“Dobro, šta je problem?” – posle 40 minuta, više nemam strpljenja.

“Jel to drvo pored naših kola, jel ono drži kola? Šta ako kola krenu dole?”

“Neće krenuti dole, šta ti je, drži ih kočnica.”

“A šta ako ne budemo mogli da isparkiramo kola? Šta ćemo onda da radimo?”

A ja stojim, ćutim i gledam ga zapanjena.

I posramljena.

To sam ja uradila.

Ja i moj plitki mozak i dugačak jezik.

Svoju nervozu sam svalila na ramena jednog četvorogodišnjaka, ne shvatajući na vreme da ga može to opteretiti.

Upropastila sam mu dan. Upropastila sam naše jedan-na-jedan vreme.

I sa ogromnom krivicom, razmišljala koliko sam to puta nesvesno uradila i njemu i ostatku ekipe.

Jel to bezosećajnost? Neotesanost? Sebičnost?

Loš tajming?

Sve što sam želela da ga (ih) postavim da smo na istom nivou. Da pričamo kao dvoje odraslih

Jer to im znači. Puno.

A previdela sam da emocije koje to prate, neverbalna komunikacija, gestovi, ipak ne znaju, ne mogu da pojme.

“To te brine sve vreme? Da neće moći da isparkiramo kola?”

“Pa, da. Šta ako ostanemo i ne možemo kući?” – odgovara, dok se moje srce steže.

Šta raditi tada?

Moj recept je kratak: zagrljaj, izvinjenje i iskrenost.

Uvek se izvinim zbog loše procene. Nećete biti lošiji roditelj u njihovim očima. Naprotiv. Bićete ih bliži, jer jedan autoritet, kao što su mama i tata, je priznao da može nekad da pogreši.

Iskrenost uvek. Koliko može prilagođeno uzrastu, ali što otvorenije i direktnije. Možda neće shvatiti svih 100% odmah (pa će ići lista pitanja i podpitanja), ali pomoći će im da prihvate situaciju. Deca lako prepoznaju iskrenost.

Zagrljaj? Zagrljaja nikad dosta.

I nada da će ovakvih dana biti malo.