Ja imam simpatiju iliti dan zaljubljenih iz perspektive jednog roditelja

Kako nas je najstarije čeljade sinoć za vreme večere podsetilo, danas je Dan zaljubljenih.

I to ne samo podsetilo, povela se cela rasprava na tu temu.

Naime, ona, predškolac po uzrastu, je tužna. Možda bolje rečeno, revoltirana. Svi njeni drugari imaju simpatije, samo ona nema.

Saopštava to nama, mami i tati, sa nekom željom da joj rešimo problem.

E pa, dete naše, nemamo rešenje.

Vidiš, ni mama ni tata nisu imali simpatije u tom uzrastu.

“Da, ali svi kažu da imaju nekog u kog su zaljubljeni i prave im srca. A šta ja da radim?”

Osetljiva tema. Zagledam se sa mužem, smišljam neutralni odgovor i rešenje koje će sve zadovoljiti, kad joj se oglašava 4 godine mlađa sestra.

“Ja imam simplatiju! Ja vooooolim G.!” (ne znam kako tu galamu da dočaram, no kršeći pravopisna pravila.)

“Eto. Čak i ona ima simpatiju, samo ja nemam.”

Ček, bre, batali to što ti nemaš, imam bitnijih muka.

Ona ima simpatiju?! Ma nije ni ispilila kako treba, a ima simpatiju.

“Ma on je tvoj drug. Tako?” – ja, puna nade pokušavam da prevedem vodu na svoju stranu.

“Nije! On je moja simplatija!”

O Bože! Na koga li je tako tvrdoglava, da mi je znati?

Muža i mene oblio znoj. Lele, kako ćemo kad bude imala 15 godina?

Bacam pogled na sina koji žvaće i žvaće jelo, ne uključujući se u sve to.

Pitam, kud puklo da puklo.

“Evo, ni Kolja nema simpatiju.”

“Ne! Imam. D. je moja simpatija.”

“Eto, i on ima simpatiju. I on i ona i svi. Sem mene!” – hvata priliku starija i opet započinje kuknjavu.

“Ček, polako, da ispitamo to prvo. Jesi li ti rekao da je ona tvoja devojka ili je ona rekla da si ti njen momak?”

“Ona je rekla da je zaljubljena u mene i u Marka.”

E, sjajno. Četiri godine, a drži sve opcije otvorene.

“Pa jel ona tvoja onda simpatija?”

“Pa valjda jeste.”

Muško. Nemam dodatni komentar.

(Ustvari imam. Muž uvek tvrdi da se oni ništa ne pitaju, već da mi njih biramo.)

“Moj G. je moja simplatija.” – ono pile od 17kg se opet zaukava.

“Da, jeste, dobro, čuli smo.” – čuli i mi, i svi u vrtiću, i vaspitačice, i babe i dede i rodbina i desetak pride nepoznatih.

Al’ da se vratimo na onog predškolca.

U njenom uzrastu, a i dosta kasnije ni sama nisam imala simpatiju. Nekako, sve mi je to bilo strano. Baš kao i njoj.

Pomalo sve to učini da se osetiš kao vanzemaljac među drugima.

U tom uzrastu stvarno mnogo dece ima simpatiju. Jednostavno, deca su sklona “igranju uloga”, a “biti zaljubljen” i “imati momka/devojku” je sastavni deo odrastanja.

Psiholozi smatraju da za svoj objekat simpatije biraju drugare koji su im simpatični, zabavni, pomalo u centru pažnje… I po pravilu, nekoliko njih simpatiše istu osobu i to baš zbog toga.

Al’ deca koja su pomalo introvertna neće biti u toj većini.

A kao za inat, kako odrastaju sve više njih će ih pitati da li imaju simpatiju i time im stvaraju dodatni pritisak.

Znam, jer sam i sama tako odrastala.

Stoga, sedeći ovako za stolom i slušajući je, obećavam sebi (i njoj) bar neke stvari kad jednom bude imala simpatiju:

• Neću ismejati osećanja/izjavu, reći da su to dečja posla, da će biti još simpatija, da će proći i sl. Može da bude istina koliko god, urušava im ionako tanano samopouzdanje. I nikad se ne zaboravlja.
• Neću direktno pitati da li joj je taj neko simpatija. Lakše ide uz pitanja koja navode – da li nekog drugačije doživljava, da li više voli nečije društvo itd.
• Kad se povuče, vreme je da se i ja povučem.
• Pitanje da li misli/zna da joj je uzvraćeno je veoma agresivno za njih, i pre pokušati sa okolnim pitanjima – da li je i on nešto pričao i sl.
• Ne mešati se u sva ta osećanja. Da li su stvarna ili ne, sve treba pustiti da ide svojim tokom.
• A ako nešto krene naopako, biću tu da joj ponudim zagrljaj.

Do tada moram da smislim kako da preživim onu drugu, mlađu. Jer već vidim besane noći u najavi.

P.S. Danas kod najstarije u vrtiću, i ona je pravila srce. Za sve nas. Za svoju porodicu. Njeno srce je ispunjeno ljubavlju. Stoga, biće ona dobro.