Epizoda: dolaze nam gosti

„Ko nam dolazi danas?”

„Gde dolazi?”

„Pa kod nas. Ti i tata spremate po stanu.”

Razgovor koji se periodično kod nas vodi.

I ima nešto u tome, jer, pa, dolaze nam stvarno gosti.

„Narode, pazi ovamo! Imamo još četiri sata da sve sredimo i hoću da vidim da ste svoje sobe sredili. Jesmo li se razumeli?”

„Da, da, sredićemo mi.” – samo laik naseda na ovo.

Al’ sad nemam vremena. Pogledom obuhvatam zatečeno stanje i u glavi pravim prioritete odakle da krenemo.

Muž napada kuhinju, jedno suđe pere, drugo trpa u mašinu, slaže konačno i one posude što se razvlače već tri dana.

Izvlačim bebu iz špajza gde vadi pivske flaše i baca.

Ja u borbi sa kupatilom. Ribam sivonjski, u strahu da će neko da proverava jel dovoljno sterilno. (Valjda jeste.)

Izvlačim bebu iz kupatila, prekinutog u pokušaju jedenja sapuna.

Guram prljav veš u mašinu, konačno dođe i on na red.

A to me seti da sa štrika nisam dva dana skinula osušen.

„Jeste li sredili igračke?”

„Jesmo.”

„Ajdete onda pomozite mi i složite ovu odeću.”

Raspoloženo pristaju. Raspoložih se i ja. Ok, neće biti savršeno, al’ bar neću kao blast ubaciti u ormar.

Jer, podrazumeva se da će biti samo gurnuto u ormar. Neću da ima svedoka da ne peglam. (Podsetnik sebi – skloniti dasku za peglanje sa sredine spavaće sobe.)

Realno, da imam toliki čaršaf, prekrila bih. Ovako, ostaje ormar.

Muž prešao na usisivanje, beba puzi za njih i penje se na usisivač.

Preskačem ih tako i jurim da istresem stoljnak.

U prolazu bacam pogled na sat i računam prolazno vreme.

„Pa jeste li vi rekli da ste sredili igračke? Pa šta je ovo? Krećite da to sredite!”

„Pa kako kad si rekla da sredimo veš?”

„Posle igračaka. Krećite! Gde je Kolja?”

„Kakim.” – glas se ori iz kupatila. Iz mog sveže oribanog, mirisnog kupatila.

Naravno da je baš sad morao u kupatilo. Naravno.

Ok, sredi njega, izbaci bebu iz kupatila, i ajd’ malo opet ribanja.

Ma i do onog veša mi više nije, hrpu bacam na stolicu i kažem mužu da spavaću zaključamo.

Muž prelazi na prostirke, a ja konstatujem da nam se pult na šanku vidi posle nekoliko nedelja. Sad, da li sam pobacala i neke važne papire, vreme će reći.

Beba u špajzu, ubacujem ga u ogradicu i opet podsećam na sakupljanje igračaka.

„Uvek ja, ja, samo ja. Što drugi ne sakupljaju?” – mantra svo troje starijih.

„Meni je dosadno. Kad će oni doći?”

Aman, ne mogu sad. Ostala još prašina sa polica. Možda stignem da operem kosu i upristojim se.

Pored tih polica, još 5-6 „još samo ovo”. Mirim se da od pranja kose nema ništa.

„Ne skači po krevetu! Sad sam ga zategla. Ne pipajte ništa. Ustvari, sedite u ćošak i ne dišite.”

Molim te, Bože, da dođu što pre. Pre no što ovi sve urnišu.

Bacam poglede levo-desno i procenjujem kako nekome sa strane deluje.

Sad, šta je, tu je, došli gosti.

„Baš vam je sređen stan”

(Dobro je, ne vidi onu paučinu što propustih u ćošku.)

„A jesi li gledala snimak, sprdnja, kako spremaju kuću kad dolaze gosti? Skroz je super.”

„Nisam, moraću.” (A možda i ne. Imam uživo kad god neko dolazi.)

I dok ispraćamo goste, gazimo igračke razbacane u igri, sklanjamo čaše i tanjiri, konstatujem još jednom u sebi – šteta što nam stan ne izgleda tako svaki dan.

 

Sviđa vam se tekst? Podelite ga sa prijateljima. Hvala!