“Mama, da li sam ja debela?”
Definitivno nije pitanje koje očekuješ da ti postavi tvoje dete sa 6-7 godina.
Bar ja nisam nikad očekivala.
Al’ mi je postavljeno.
“Zašto me pitaš tako nešto?” – pre bilo kakvog odgovora ipak ovaj put moram ovo da razjasnim.
“Znaš, kad smo se igrale sinoć, Sanja je pokazala kako njena mama nju štipne kožu da proveri da li se ugojila. I ona mi je pokazala kako da ja to pogledam.”
“Mama je štipa da vidi da li se ugojila?!” – nema reči da objasnim svoj šok.
“Da. I onda su one mene tako uhvatile za ruku i rekle da sam debela. I rekle da imam stomak, da je ogroman, i da su mi butine debele. Vidiš, i jesu debele.”
Sve me to ostavlja bez teksta. Prvo pitam muža da l’ čuje sve to.
“Ja bih nju poslao malo na lečenje.” – misleći na devojčicinu mamu.
Konstruktivno, nema šta. Al’ ne pomaže u ovom trenutku.
Pa joj pričam da nije tako, da izgleda zdravo i jeste zdrava, da izgleda baš kako uskoro-pa-sedmogodišnjakinja i treba da izgleda.
I učimo da sebe voli. Da voli svoje telo.
Da je savršena baš takva kakva jeste.
I da nikad, nikad ne dopusti da je neko upoređuje niti da se sama upoređuje.
Dug put je tek započeo. Osetljive godine tek predstoje, znam. Al’ idemo korak po korak.
A za sve te mame:
Mislite li vi na svoju decu nekad? Šta im radite kukajući što svoje guzice ne možete da uvučete u farke iz srednje škole? Iako i sami znate da je to nerealno.
Što pričate samo o dijetama, odbijajući pred decom da jedete, a krišom se prežderavate ko-zna-sa-čim (očigledno kad već izgledate tako)?
Što držite upaljene televizore sa koje kakvim izobličenim personama, izobličenim i psihički i fizički do neprepoznatljivosti, puštajući da vaša deca upijaju to?
Učeći ih da se puće kao patke jer tako izgledaju mršavije u licu? I očigledno u mozgu.
Zašto ne povedete računa da deca budu zdrava, učeći ih da jedu zdravo, ali i redovno?
Da se bave sportom? Jure po igralištu? Igraju se?
A ne da uče kako se koristi najnoviji tablet ili im dajete telefone sa 5 godina, da mogu da gledaju crtaće.
Njihove duše su tanane. Njihovo samopouzdanje zavisi od nas, naših postupaka, naših reči.
Mislite da nije toliko strašno?
Onda nastavite da uništavate svoju decu, maknite se od tuđe.
Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Kad čuju da imamo 6 dece, prvo nam kažu da smo hrabri, a onda da smo ludi. A zatim nas pitaju kako se snalazimo. O životu jedne višečlane porodice, o pitanjima roditeljstva, ali i ličnim nedoumicama, ovaj blog je zamišljen kao oaza gde se drugi roditelji mogu ohrabriti, jer svi, koliko god dece da imamo, prolazimo isto. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.
Znaš što, ima tvoj muž i pravo!
Kod nas je pa suprotno. Moja M će skoro 12, jako je mršava i dečki iz razreda joj se rugaju, zovu je špargla. Ispočetka je bila sva ponosna kako to nju uopće ne pogađa, ali sada i sama priznaje da joj je dosta i da nerviraju. Kaže pričati će s učiteljicom, nadam se da će pomoći. A mi, kao i vi, govorimo da je važno da je zdrava, da se zdravo hrani, jednostavno je jako slična meni, i ja sam oduvijek muku mučila da sakupim koji kg.
Sva pitanja koja si postavila su sasvim ispravna. Ni ja ne razumijem kako netko može to raditi svom djetetu i otežati mu djetinjstvo, a možda i veliki dio života?!
Mene nekako sokira da neko ne konta koliko su deca sa 6-7 godina velika. Velika u smislu da ne mozes da nesto radis ili kazes i da mislis da oni to nece popamtiti ili usvojiti. I da zaboravljaju s druge strane da su jos jako mali – da im treba podkontekst svega jer to sami ne znaju da procene (sta odbaciti a sta usvojiti).
Zaboravljam i ja, al nekako vremenom sebe uvezbas (ne znam kako to drugacije da nazovem) da pazis na reci, recenice, gestove, postupke…
A ja sebe smatram da sam ko balvan. Al izgleda ima i vise neosetljivih.
Vidim naljutila si se i to sa pravom. Čula sam slične priče u vrtiću kod moje dece, o prepucavanju između devojčica, odn. njihovih majki a sve glede izgleda i mršavosti/debelosti. Ne znam šta bih radila da sam u toj situaciji ali da je normalno, nije. Ja sam doživela da mi sin kaže da sam se malo ugojila da imam stomačić i brže bolje sam krenula na vežbanje 🙂 Ali da neko leči komplekse na deci e pa to zahteva stvarno jedno dobro štipanje dotične.
Ljuta, blago receno. Sokirana potpuni.
Sve mi se cini da minimalno sam svesna kako okolina funkcionise. Tj. koliko rano sve to zapocinje.
Mene i pomisao na osnovnu skolu i stalno prisustvo vrsnjackog nasilja i sikaniranja na svakom koraku uzasava. Tj. da i toliko rano tako nesto moze da postoji. A tek ovo… Uh…
Draga Milena, roditelji dece su najveći problem u njihovom odrastanju. Niko nas ne uči da budemo roditelji. Sve više se sami roditelji priklanjaju “trendovima”, a dete je tanana duša, upija sve, čak i kad mislimo da ne. Daaaavno, sam, kao mama tražila da učitelj sazove roditeljski sastanak jer se pojavilo isticanje brenda i prozivka nebrendiranih među decom u školi, a bili su DRUGI razred!!
Boga mi sam očitala bukvicu “kolegama” roditeljima bez pardona.
Ni ne shvataju koliko je lako uništiti necije, detinje, krhko samopouzdanje.
Dobro je pisati o ovome jer je to poruka da se obrati velika pažnja i na “drugare” i njihove roditelje koji su tu, pored naše dece koja odrastaju, a ciji su pogledi na život dijametralno drugačiji od onog čemu težimo da naučimo svoju decu.
Potpuno se slazem. Cini mi se da time kad sam postala roditelj da sam postala potpuno ogoljena, sa stalnim preispitivanjima, analizama, razgovorima sa muzem gde smo i kako ide… A u sve sam usla planski, tada misljenja, spremna.
Jedna mama mi je rekla da sam preopterecena kako mi se deca osecaju i sta zelim, tj. u kakve ljude zelim da ih odgojim. (Pride ne mislim na ugadjanja deci, da se osecaju dobro u trenu, da ne bude zabune.) A mene zaprepastilo koliko ona svemu prilazi olako.
A opet, ne znam kako ih pripremiti na ovakve situacije i ovakve ljude (decu) a zadrzati put kojim ste krenuli u njihovom vaspitanju.
Mogu samo da se nadam najboljem (dok mi je stomak u cvoru).
Moja ćera je negde sa 8 skontala da ima debele butine. Ja ne znam da li sam sa 8 znala šta su butine, ali dobro – moj problem. Samo ti razgovaraj sa decom tako kako razgovaraš i ulivaj prave vrednosti. Znaš i sama da sve vrednosti i bezvrednosti idu prvo iz porodice. Ja sam pričala i pričala (i pričam) i eto, imam kćerku koja ima 14 godina i koja je… pa skoro pa narcis. A glupostima ćeš se tek čuditi u životu. Veruj mi. Ona te bar pitala da li je debela. Tražila potvrdu. Ima ih i koji u to odmah poveruju.