Pisala sam u jednom tekstu kako puno žalim što sam sa starijom ćerkom propustila mnogo time što je nisam dovoljno nosala.
Daleko od toga da nisam popustila porivu i onome “must have” i kupila prvu nosiljku (“kengura”) kojeg smo našli.
Nisam se ni previše udubljivala da li treba tako ili ne, jednostavno sam uzela ono što sam videla da i drugi imaju.
Da mi je prijalo takvo nošenje, nije. Pojasevi su se usecali u ramena, leđa su otkidala, a pri hodanju praktično sam “šutirala” dete u nosiljci ispred.
I naravno da sam brzo došla do momenta da kažem da je prerasla nosiljku i da batalim sve to.
E, a onda sa drugim detetom otvaraju mi se nove perspektive.
Otkrila sam marame za nošenje!
I to na internetu. U stvarnosti, na ulici, nisam viđala.
Nisam čak ni znala ima li kod nas da se nabavi, već sam, jedva, preko silnih veza i logistike uspela da nabavim jednu iz komšiluka.
Opet, neupućena, naš nosilački staž smo završili posle par meseci, kad marama više nije mogla da ga zadrži na jednom mestu.
A ja, eto, nisam ni znala da postoje nosiljke i dalje, i kad prerastete 5-6 meseci i otežate više od 6-7kg.
Al iskusna mama tad troje dece, konačno počeh da spoznajem razmere tog sveta.
Sveta nosilica.
Mama, tata, deda, svih zaljubljenika u nošenje.
Koji od uzbuđenja ne spavaju kad im stiže “fluffy mail”.
Koji ih maze i paze skoro kao ljubimce.
U tom svetu mi se čini da imaju dve vrste ljudi.
Jedni su zaljubljenici u marame. Drugi su zaljubljenici u nosiljke.
Ja sam ona prva. Iako dajem sve od sebe da dam priliku i ovim drugima. Časna reč.
Al’ onaj momenat kad oko sebe obmotaš nekih 5 metara platna, pa još u fenomenalnim bojama i dezenima, neprocenjivo je.
(Ako niste nosilica, verujem da vas je zabolela glava na ovih 5 metara.)
I pošto smo svi zaljubljenici u nošenje, volimo to i da ovekovečimo fotografijama.
Pitajte mog muža. Ko šta radi, eto me u čudnim pozama sa telefonom gde pokušavam da napravim selfi a da uhvatim i dete u marami ili nosiljci.
I nisam jedina.
A ako ste i vi od tih (nas) prijavite se na učešće na nagradnom konkursu koje organizuje Udruženje RODA – roditelji u akciji, iz Hrvatske, a povodom održavanja 1. Rodine konferencije o nošenju dece “Rodin zamotuljak”.
Nije potrebno da unapred odustajete ako ne živite tamo. Zašto?
Jer nekoliko nagrada se mogu poslati i u Srbiju (pored Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Slovenije, Mađarske i Bugarske).
Prijavljivanje na nagradni konkurs traje do 31.avgusta 2017., a o ostalim uslovima možete da pročitate OVDE.
Više o “Rodinom zamotuljku” pročitajte OVDE.
Tekst nastao u saradnji sa Udruženjem RODA – roditelji u akciji.
Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Kad čuju da imamo 6 dece, prvo nam kažu da smo hrabri, a onda da smo ludi. A zatim nas pitaju kako se snalazimo. O životu jedne višečlane porodice, o pitanjima roditeljstva, ali i ličnim nedoumicama, ovaj blog je zamišljen kao oaza gde se drugi roditelji mogu ohrabriti, jer svi, koliko god dece da imamo, prolazimo isto. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.
Ja se prijavih! Hvala ti na informacijama. 🙂