Kako da pomognete bebi da progovori

Kad dođe prvo dete, posvećenost prema njemu je u potpunosti. Brojiš prvi osmeh, prvi okret, prvu reč,.. Ma prvi uzdah!

Kad dođe sledeće, upadnemo u klasičnu klopku roditeljstva – upoređujemo ga sa prvim.

Ne mora uvek da bude na njegovu štetu. Ali brzo se i lako uoče razlike.

Dok dođeš do broja četiri, imaš celu paletu mogućnosti kad šta može ili je uradio.

I celu paletu alarma da nekad nešto ne ide baš onako kako je išlo.

Pomislili bi da u porodici gde je oko vas još njih petoro i gde ne postoji tišina (da budem fina i ne kažem – gde se ne prestaje da kokodače) da će dete progovoriti odmah proširene rečenice i to sastavljajući izjave opširnosti od Kulna Bana pa na ovamo.

Međutim, nije baš tako.

Desi se da i pored toliko brojnih laprdala oko tebe, približavaš se drugom rođendanu, a koristiš samo neke pojmove, reči.

Sećajući se starijih, moram da priznam da mi je kako odmiče ova druga godina, sve više stvari stvaralo nelagodu.

Iščitala sam tekstova i tekstova na ovu temu.

Foruma, saveta, tuđih iskustava.

Većina navodi da se sve do trećeg rođendana toleriše.

Ali, kad vas pokreće strah i pomalo panika, mnogo brže prelomite da preuzmete neke korake.

Tako smo i mi prelomili da posetimo logopeda i čujemo mišljenje.

U toj poseti istovremeno je došlo i olakšanje i strepnja.

Ovo prvo jer je procena bila da je samo malo odložen govorno-jezički razvoj, a ovo drugo jer smo dobili domaće zadatke za rad sa njim, zbog kojih sam počela da strepim da li ćemo biti dovoljno posvećeni i dobri.

Neki od njih su bili:

Insistirajte na onomatopeji

Znate kako skoro nesvesno pređete da mjaučete ili mučete kad vidite macu odnosno kravu? E, to se traži.

Što više insistirajte upravo na tome, pri čemu pokazujete prstom na tu određenu životinju.

“Gde je muuuu? Tu je muuuu.”

Tek kad dete usvoji zvuke oglašavanja, počnete da uvodite kako se koja životinja zove.

Pomoćni materijal za ovo: slikovnice za bebe sa slikama životinja ili igračke – drvene umetaljke (mi ih zovemo “bockalice”) sa figurama životinjama.

Pojednostavite stvari

Kao što rekoh, mislila sam da neko ko odrasta u velikoj porodici, sa troje starijih braće i sestara, nema šanse da ne progovori.

Ali nije tako. Dete je bombardovano mnoštvom reči, rečenica, emocija (da nazovem tako svu onu galamu), te ga zbunjujemo.

Logoped kod kojeg idemo nam je savetovala da konverzaciju sa njim pojednostavimo – kratke, jednostavne rečenice. Pružanje uvek uz “na”, uzimanje uvek uz “daj”.

Čitajte, čitajte, čitajte

Postoji toliko knjiga prilagođenih bebama i mlađima od dve godine, da je nekad teško odlučiti se.

Ono što je bitno tom prilikom je da gledate sledeće:

• manjeg formata, ali ne premalog, da beba/dete može samo da drži
• debljih strana, najbolje od kartona, da “prežive” to isto dete
• sa što manje pojmova na jednoj strani, idealno samo jedan, jasan da se prepozna lako

Već sam pisala o crno-belim knjigama i zašto su važne za bebin razvoj. Jedna iz te edicije je o životinjama i sjajno se uklopila u ovo naše vežbanje, jer smo time dobili baš onaj materijal što sam prvo spomenula.

Ovo puta bih izdvojila još jednu – Napolju (izdavača Pčelica), što je samo jedna od osam tematskih knjiga prilagođenih bebama.

Šarene, jakih boja, a svedenih crteža, sjajan su izbor i da nemate problem da progovorite. Još (konačni) dolazak proleća je dobra prilika da potražite pojmove iz knjige napolju, u šetnji, parku, igralištu.

Učite brojalice

Deca bolje pamte brojalice, zbog ritmičnosti. Stoga, podsetite se brojalica iz detinjstva, ili potražite na YouTube-u (bar toga ima).

Još bolje ako su neke o životinjama –  da se nadovežete na sve ono gore što sam pobrojala.

Podstičite finu motoriku

Već sam pisala zašto je razvoj fine motorike bitan, kao i neke predloge kako da podstičete isto.

Ovo puta ne želim da se ponavljam, samo ću da naglasim da razvoj fine motorike ide u korak sa razvojem govora, te napredak u jednom znači napredak i u drugome.

Prvo, članovi porodice

I na kraju, ono što ide na početku – imenovanje članova porodice.

Ovo će spadati u onaj deo “uradi sam” – potrebna vam je jedna sveska i fotografije svih članova porodice (uže i eventualno baba i deda, ako je dete u češćem kontaktu sa njima).

Na svaku stranu sveske zalepite jednu fotografiju jednog člana porodice.

Sa detetom razgledate slike i postavljate pitanja o njima.

“Gde je mama? Evo je mama.” Uz obavezno postavljanje detetovom prsta na sliku.

Sve gore pobrojane metode su nešto što neradite svaki dan, već naizmenično. I vama bi bilo previše da ide sve odjednom, zar ne?

Ali doslednost je presudna.

 

Kakva su vaša iskustva? Imate li dodatni savet? Napišite u komentarima, rada sam da ih čujem.

 

Tekst nastao u saradnji sa Pčelicom.