Šta sve čujete kad imate višečlanu porodicu?

“To je peto? Jao, to je tako divno!”

Ovako obično započne konverzacija sa ljudima. Ali po pravilu, kad imate troje i više dece, ovde se ne zaustavlja.

Da, imamo petoro dece.

Danas, kad se većina opredeljuje da ih ima jedno ili dvoje (ili nijedno), jeste neuobičajeno kad se pojavite negde sa njih toliko.

Za ovih nekoliko godina, priznajem, pomalo sam oguglala na sva ta pitanja.

Na većinu odgovaram po inerciji, sad već šablonskim odgovorima.

Na neke ne znam šta da kažem, ni dan danas, jer osobe koje vas to pitaju prelaze sve granice, ne poštujući tvoju privatnost.

I verujem da je ovo pomalo novčić sa dve strane: ako nemate višečlanu porodicu možda vam bude čudno sve ovo što pišem; a ako je imate, sve već znate i sami.

“Je l’ to sve sa istim mužem?”

Ekvivalentno onome “To sve sa istom ženom?” koje dobija moj muž, ovo pitanje nam veoma često postavljaju. Čak i pre par dana na prijemu u porodilište, dva doktora i nekoliko sestara su mi postavili isto.

Doduše, jedna doktorka se izvinila za isto, uz obrazloženje da se oni nagledaju i naslušaju svašta i da je jako retko da su višečlane porodice potpuno i biološke.

Slažem se da je danas sve manje porodica koje se održe, a o tome da rađanje dece neće pomoći da se održe ne želim ni da trošim reči.

Ali nekako je tužno ta pretpostavka da samo tako i zato neko može da ima toliko dece, zar ne?

“Jeste li baš planirali toliko?”

Ovo pitanje sadrži u sebi dva pitanja – da li su deca planirana ili se desila i da li ovim stajete sa rađanjem nove.

Ja, priznajem, još kod ovog pitanja objašnjavam. Ne znam ni sama zašto.

Volela bih nekako da prenesem poruku da, da, ima nas koji jesmo oduvek želeli više dece i koji se osećaju srećnim što su uspeli to i da ostvare.

“Lepo je to, bez obzira da li je planirano ili se, eto, desilo.”

Neki ne pitaju direktno, pošto to nije, jel’ te, kulturno, ali nam često provlače ovakve komentare.

Mada verujem (i znam) da ima još uvek osoba koje u današnjem veku ne koriste ili ne poznaju kontracepciju, ne verujem da bi se neko i opredelio da tek tako rađa petoro jer se “eto, desilo”.

Čak je i moj višegodišnji doktor kad sam došla da potvrdi poslednju trudnoću rekao “Zdrava, trudnoća, uredan plod. Eto. Pa vi vidite šta ćete.” gde mi je trebalo više minuta da shvatim šta mi poručuje. Jedva ga uverih da je planirano i željeno.

“Ja se tebi divim. Sa sa mojih dvoje (ili bilo koja cifra) ne mogu da izađem na kraj, a ti ih imaš pet.”

Iz nekog razloga, stvara se ta fana da sa više dece mogu da funkcionišu samo neka super bića, živaca tvrdih ko čelik.

Nekad ne znam šta da kažem. Najčešće objašnjavam da mi je sa dvoje bio najteži period roditeljstva, al’ shvatila sam da nije bio problem u broju dece, no u meni kojoj je bilo teško da se prebaci sa režima “brinem i posvećujem se jednom detetu” na prihvatanje da sa dvoje ne možeš tako da funkcionišeš ili ćeš izgoreti.

Ali da sam dobila neke super moći u međuvremenu, nisam. Mada bih volela onu da nemam potrebu za snom.

Jednostavno, dinamika višečlanih porodica je drugačija i prilagodiš se tome.

Da sam još uvek kratkih živaca nekad i da znam da besnim, na žalost, tako je.

Da sam opuštenija u pristupu deci, tako je.

Sve su to plus i minus strane roditeljstva, koliko god dece da je u pitanju.

“Realno, teško da možeš svakome od njih da se posvetiš isto.”

Ne znam zašto se pretpostavlja da u višečlanim porodicama neko uvek trpi, neko je za nešto uskraćen.

Znam mnoštvo porodica sa jednim detetom koje balansiraju sa poslovima i obavezama i minimalno imaju vremena za svoje dete.

Tako i ovde, uz svoje obaveze, nekim danima imaš više, nekim danima manje vremena za decu.

Ali da sam za sve njih tu, naravno da jesam.

Oni su različiti, različite ličnosti, temperamenti, potrebe. Pa je pristup različit, ali nikako nije veći i manji.

“Je l’ to konačan broj?”

Jedini ispravan odgovor na ovo, tj. onaj gde ćete dobiti odobravanje je da kažete “da”. Jer će jedva dočekati da vam kažu “Da, i ne treba vam više.”

Sjajno je to kako druge osobe znaju šta je dobro za vas, a šta ne. Zar ne?

A umesto ovog pitanja, ide ono “Kad će šesto?”. Na koje, ako kažete da ga neće biti, ne prihvata se sa ozbiljnošću.

Sjajno kako drugi odlučuju za vas, zar ne?

“Oni su sigurno Nazareni kad imaju toliko dece.”

Istinit komentar jednog bračnog para na moru pre dve godine kad su videli nas sa, tada, njih četvoro.

Čak ih nije posebno interesovalo ni da li slučajno razumemo spski.

Al’ za mnoge odluka o imanju više/mnogo dece se povezuje sa religijskim aspektom, verovatno smatrajući da smo tako vaspitani i da odluke o imanju toliko dece ne možemo doneti sami, svesno i racionalno, ne vezano za religijske stavove.

“Sigurno dobijate neku finansijsku pomoć za sve njih.”

Kulturan način da se zavuče nos u vaš novčanik.

Uvek je ta predrasuda da samo porodice iz magrinalizovanih sredina imaju toliko dece.

Kao i da se na to opredeljujete zbog neke finansijske stimulacije i dobiti.

Što je pogotovo popularno poslednjih meseci, sa najavama novih mera pomoći porodicama.

Ali nije tako. Možda će nekog iznenaditi, ali ima nas koji želimo toliko dece.

Ne zbog države, okoline, finansija i sličnog što se dovodi u vezu sa tim.

“Koliko ti pari obuće moraš da kupiš. Sve to košta.”

Ovo pitanje je u rangu onog gornjeg – da se vidi koliki ti je novčanik.

Da, moramo da kupimo nešto više pari obuće od onih koji imaju jedno ili dvoje dece.

Da, naravno da želimo da im priuštimo da imaju novo, da idu na ekskurzije, da idu na predstave, proslave…

Želim i sebi, pa kako ne bih detetu?

Više dece dok su mala olakšano je nasleđivanjem krevetića, kolica, neke odeće. Nije to ništa zanemarljivo.

I da, sa njihovim rastom povećavaju se potrebe, mešaju se i želje.

Ali nekako se razmišljam da je to ipak nešto što se tiče nas a ne i okoline.

Ipak su to naša deca, naša porodica, naše imanje i nemanje finansija.

Nećete ih drugi podizati već mi, zar ne?

 

Sviđa vam se tekst? Podelite ga sa prijateljima. Hvala!