(Ne tako) Savršena mama

Pre nekog vremena pod ruke mi je stigla knjiga “Ne tako savršena mama”, autorke Sare Tarner (Laguna).

Razmišljala sam se danima kako da je prikažem drugima, a da ne bude potpuno prepisivanje citata iz knjige.

Jer, Sara je, ukratko rečeno, ispričala sve što bih drugima prenela.

Kao dvostruka mama, ona je autorke bloga čija posećenost je razumljiva – ona piše o majčinstvu i roditeljstvu takvom kakvo je, bez ulickivanja i ulepšavanja.

Jedan od navoda negde sa početka potpuno razumem.

Kad postanete mama i suočite se sa, ne tako savršenim danima majčinstva, prvu stvar koju želite da saznate je – da li se još neko oseća tako ili nešto nije u redu sa vama.

I onda, šta drugo u doba današnjice, guglate u potrazi za takvima.

I samo se razočarate još više.

Pretežno nailazite na ili stručne tekstove “kako da” ili, još gore, eto tekstova sa nasmejanim mamama i čoporom dece, u odeći sa istim motivom, uz prikaz kako je sve sjajno, bajno, čarobno.

Griža savesti koja se tada kumulira u mami koja se opredelila da gugla se ne da izmeriti.

Počneš da se pitaš kakav je to problem sa tobom ako ne živiš sa one strane duge i jednorozi ne plešu tvojoj glavi svaki dan, duboko zahvalna svaki dan što si mama.

I kako je autorka ove knjige navela, tako je i moj motiv pre neke tri i po godine za piskaranje na blogu bilo upravo to – potreba da te jednoroge izbrišeš gumicom.

S tim, da se razumemo, ne volim ni sve te pretenciozne naslove danas popularnog “hejtovanja” a koji se masovno pišu i dele. Imam osećaj da često neke ispade i pojedinačne situacije globalizuju previše, ne bi li dobili što više dinamike, rasprava, kritika.

Ali, iskreno, verujem da nikad ne bih bila u stanju da pišem poetične tekstove, više nalik poeziji, uz masu liričnih epiteta koji prate svaki dečiji korak.

Ne kažem da mi se ne sviđa (često se raspekmezim i razbalavim na isto), već jednostavno nisam ja.

A zašto je postalo tabu da kažeš da nije svaki dan isti? Da bi nekad želela onaj život pre dece?

I to ne u smislu da se kaješ što imaš decu.

Bar ja nikad nisam, a verujem da mame same po sebi isto nisu.

Ali svi vrše pritisak na nas. Mediji, društvene mreže, okolina.

Pa i sopstvene mame nam serviraju šta bi to one i kako su to one (pre 20-30 i kusur godina).

I same (druge) mame su često osuđujuće.

Stilovi roditeljstva nam se razlikuju.

Da li se ti slažeš da se doji/ne doji, nosi/ ne nosi, spava u krevetu sa vama/spava u svojoj sobi, jede ovo ili ono, realno, koga briga.

To je tuđa avlija, nek svako gleda kako njegova trava raste.

Zar ne?

Ali, na žalost, odgovor je ne.

I onda kreće pomama pokušaja uklopljavanja sa drugim mamama, pokušaja imitiranja šta one rade, kažu, savetuju,…

I po pravilu, debakl je zagarantovan.

Ja nikad neću biti vojnička mama, mada ponekad primenjujem vojničke fraze da bih svoju ekipu pokrenula (zadivljujuće je kako im tati ne treba taj oficirski glas da bi ga poslušali, zar ne?).

Ja nikad neću biti hipi mama, mada im zavidim jer se one uvek čine da su dobro u svojoj koži i da nema toga što ih može izbaciti iz takta.

Ja nikad neću biti potpuno kreativna mama, koja svojoj deci stvara jednoroge, mada pokušavam (i većinom mi muž kaže: “Opet se nešto glupiraš?” pa sumnjam da je baš toliko uspešno koliko me deca lažu).

Ja nikad neću biti mama koja je zadovoljna da je to jedina važna životna uloga.

Ja nikad neću biti mama koja će se stideti što joj uloga mame jeste toliko važna.

I tako sam, čitajući gore pomenutu knjigu, imala samo jednu pomisao – ona sve razume.

Podsetite se tako i kako je nekad porođaj van naših očekivanja, i kako je nekad izgledao izlazak uveče, i zašto mrzite igraonice, i kako je trudnoća nekad teška (ok, pošto sam trenutno još noseća, tu mi ne treba podsećanje), i kako su igračke ponekad kvaka 22, i da ste se i vi zarekli da neke stvari nećete nikada (ali uvek postoji ali, zar ne?),…

I ono što je najvažnije, podsetite se još jednom koliko ste ipak srećni što su ta bića u vašem životu.

Iako bilo kakav pokušaj zajedničkog slikanja zahteva konjske živce, tabletu za smirenje i tuširanje zbog preznojavanja.

Verujte mi, pokušano (glupo optimistički) prošle nedelje opet.

Izgleda nikad neću imati one savršene gde smo svi u crvenim novogodišnjim džemperima.

Izeš ga.

 

Sviđa vam se tekst? Podelite ga sa prijateljima. Hvala!

 

Tekst napisan u saradnji sa Lagunom.