Pre par dana u poseti je bila sestra mog dede, baka Raja, kako je svi zovemo. On nije više sa nama, ali gledajući njene oči, imala sam osećaj da gledam njegove i potpuno me je razsentimentalisala.
Nedostaje mi deda.
Iako je prošlo skoro pa punih 5 godina, mnogo razgovora, momenata, razmišljanja me podseti na njega.
Kako klinci rastu, sve više se sećam detinjstva koje sam provela sa njim.
Volela sam naše vožnje biciklom u prednjoj (iako sam jednom prouzrokovala da oboje padnemo sa istog), a kasnije svako na svom, noseći kesicu smokija za momenat kad ogladnimo (iako sam ga samo ja jela), duž nasipa uz Dunav u našem mestu.
Nasipa o čijoj gradnji je i sam učestovao (a o čemu sam slušala mnoštvo puta).
Deda je bio nastavnik matematike i neko zbog kojeg sam volela školu.
Volela sam (i još volim) samo učenje, saznavanje novog i skladištenje novih informacija.
Volela sam zbog njega i matematiku i bila srećna što sam od onih koji je i shvataju pride.
Naše šetnje su bile posebne.
Ja, kao i sad, neprekidna bujica reči, pitanja i konstatacija, koristila sam čini mi se, svaki dah da mu kažem još nešto.
Ne znam da li me je doživljavao kao nekog radoznalca ili me je svrstao u kategoriju običnog deteta. Ne znam, jer ne pamtim da nije imao strpljenja da mi odgovori na svako pitanje, razjasni svaku nedoumicu.
Doduše, kad sam malo poodrasla, bio je i previše strpljiv (čitaj: shvatih da je preopširan) pa je znao da mi razjašnjava zadatak iz matematike od stare Grčke i Egipta.
Kroz šetnje sam učila, a to nisam ni znala.
Kroz koje države prolazi Dunav? Zašto na brodu imaju dva zastave?
Koja je najduža reka na svetu, a koja u Evropi?
Zašto kaktus ima bodlje a ne “pravo” lišće?
Koje sve planete znam?
I tako dalje, pitanja se ređaju i ređaju.
I često i iznova ista, jer sam tako imala priliku da proverim da li sam dobro zapamtila.
(Jesam, naravno.)
Prošle nedelje je naše drugo dete zvanično postalo predškolac. Pomalo (dobro, malo više) se nerviram oko njegove pripreme za školu.
U jednoj od šetnji u povratku iz vrtića konstatovao je da on ima mnogo pitanja koja želi da pita.
A na moj podsticaj da slobodno pita, dodajem da ćemo se potruditi da mu odgovorimo ako znamo, najbolje što umemo. A ako ne znamo, da ćemo se potruditi da nađemo odgovore.
Stoga, priznajem, naša polica za knjige polako postaje pretesna. Posle klasičnih slikovnica, različitih senzorinih i podsticajnih knjiga za najmlađe, sve više različitih encikopedija su zauzele svoja mesta.
Sa tematikom planete Zemlje, uz zanimljive i, pre svega (ono što je meni bitno) jasne i svedene ilustracije, jedna od enciklopedija iz edicije Moja prva enciklopedija (izdavača Pčelica) je fina osnova za decu između pete i sedme godine, da upotpune neka osnovna saznanja o prirodi i društvu (jeste da se taj školski predmet više ne zove tako, ali suština je ista).
Baš kao i u onoj o dinosaurusima koju imamo, i ova kroz zanimljive ilustracije sa 3-5 zanimljivih činjenica na svakoj strani, jednostavnim jezikom ispričane, drži pažnju i, što je važnije, lako se pamti.
U istoj ediciji postoje još enciklopedije o svemiru, biljkama, životinjama i ljudskom telu, i verujem, na taj način, zaokružuju neko osnovno znanje jednog predškolca o, gore pomenutim, prirodi i društvu.
Pa čak i ako imate svoje društvo za šetnje nasipom i usputno učenje. A pogotovo ako ste vi ti koji treba da date odgovore na pitanja radoznalaca.
Nije da sugerišem da neko nešto ne zna, je l’te, već čisto da budemo sigurni da ćemo znati taj, sto i jedan odgovor.
Tekst nastao u saradnji sa Pčelicom.
Sviđa vam se tekst? Podelite ga sa prijateljima. Hvala!
Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Kad čuju da imamo 6 dece, prvo nam kažu da smo hrabri, a onda da smo ludi. A zatim nas pitaju kako se snalazimo. O životu jedne višečlane porodice, o pitanjima roditeljstva, ali i ličnim nedoumicama, ovaj blog je zamišljen kao oaza gde se drugi roditelji mogu ohrabriti, jer svi, koliko god dece da imamo, prolazimo isto. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.
