Kada me kao mamu petoro mališana pitaju za savete oko trudnoće, porođaja, oporavka, rekla bih često svašta, ceo esej.
Iskustvo naravno čini da već kroz njega učiš, pa kasnije lakše to primenjuješ za ovu sledeću trudnoću, sledeći porođaj, sledeću bebu.
Ipak, ako su osnovne premise loše, čak i to nije od posebne pomoći.
Ludost je raditi istu stvar iznova X puta i očekivati drugačiji rezultat.
Albert Ajnštajn
Tokom prve trudnoće brojala sam dane kad ću biti u prilici da se priključim školi za trudnice. Tada, škola je postojala samo jedna i, ako si odlučila da je pohađaš, to je bilo to.
Iskustvo koje je vredelo. Meni, kao večitom štreberu i kontrol friku, značilo je da mi neko sažvaće kako će se odvijati porođaj, šta me kad čeka, kako šta da prepoznam,… Značilo mi vežbanje kondicije za ono famozno disanje na porođaju.
I, da budem iskrena, značilo mi ono druženje sa koleginicama po stomacima, simptomima i tegobama.
Jer niko ne može shvatiti trudnicu do druga trudnica.
Kako su godine odmicale, kako su se smenjivale moje trudnoće i porođaji, tako sam povremeno čula da imaju i nove školice i nove edukacije. Neke sam posetila iz znatiželje, pre svega – šta to pričaju o dojenju, jer sam se već počela baviti podrškom dojilja.
I, iskreno, bilo je svega. Od zastarelih informacija, bapskih priča, do saveta koji su neadekvatni, a često i prikrivano sponzorisani.
Malo sam se ljutila, malo tugovala, i onda se pomirila sa tim.
Ono što je takođe bilo lako za uočiti je da većina tih edukacija je bila usmerena na pružanje podrške za nas trudnice dok se ne porodimo. Za ono što sledi posle dobile bi (ili ne) usmerenja i savete, ali za konkretno je bilo potrebno odbratiti se trećem licu. Gde bi često dobili treći savet, treći predlog, treću informaciju.
Kad sam proletos započela saradnju sa BioSave grupom i bila pozvana da učestvujem u predavanjima Savladajte Bebologiju koje drže u Beogradu i Novom Sadu, značilo mi je da prvo čujem celu ideju o tome, kao i da saslušam predavače na istim, pre no što sam donela odluku da i sama učestvujem.
Ova predavanja su bila sjajan način da predstave svoje programe za trudnice, daju glavne smernice oko porođaja, prvih dana sa bebom, nege bebe, ali i predstave podršku koju trudnice mogu da imaju tokom trudnoće, i, što je bitno, podršku koju nastavljaju da dobijaju i posle porođaja.
Tu podršku čini ekipa servisa Babica&Bebica i pedijatrijske ordinacije Bebologija u Beogradu i partneri u Novom Sadu.
Al’ da se ja vratim na moju omiljenu temu. Dojenje. Kad sam prvi put slušala Snežanu Malešev, koordinatorku gore pomenutog servisa, zatekla sam sebe kako klimam glavom sama sa sobom. Posle predavanja, u razgovoru je samo potvrdila dodatne edukacije i usavršavanja po pitanju ove teme, te sam tada klimala glavom na želju da se i na ovaj način pruži podrška dojiljama – a i ispravne informacije.
Jer samo uz te sve stavke možemo pokušati da onih 12,7% isključivo dojenih beba podignemo na višu distancu.
I važno je da imate tim uigran, sa istim stavovima i savetima. Gde neće patronaža pričati jedno, babica drugo, a pedijatar treće. Te vas samo sluditi šta i kako, a možda i pogoršati stanje.
Važno je i da svemu tome prilazite sa optimističnim pogledom na roditeljstvo. Dajući tako (budućim) roditeljima podstrek da uz manje tenzija, samoanaliza i strahova balansiraju kroz tu sferu života.
I dele dalje svoja iskustva.
Tekst napisan u saradnji sa Bio Save.
Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Kad čuju da imamo 6 dece, prvo nam kažu da smo hrabri, a onda da smo ludi. A zatim nas pitaju kako se snalazimo. O životu jedne višečlane porodice, o pitanjima roditeljstva, ali i ličnim nedoumicama, ovaj blog je zamišljen kao oaza gde se drugi roditelji mogu ohrabriti, jer svi, koliko god dece da imamo, prolazimo isto. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.
