Zimovanje sa decom.
Nije ni blizu odmora. 15 minuta dok ih četvoro obučemo. Istovremeno. Džemper, skafander, čizme, jakna, rukavice, šal, kapa.
Rukavice nikad iz prve nismo potrefili. Svako dete ima jedan prst viška ili manjka, iako to u običnim okolnostima ne primećujem. Pokušali smo da im uvalimo one rukavice sa samo palcem slobodnim, ali odbili su uz objašnjenje da ne mogu da hvataju ništa tako. Mali ražmaženci.
Inače, ako nije istovremeno oblačenje, jedno će doživeti toplotni udar, a drugo možda pasti u nesvest. Ubijamo se uporedo kao na štafeti, dodajući jedno drugom uigrano kad koji deo treba. Dok nam se znoj sliva niz leđa i pokušavamo da sprečimo bebu da žvaće ruter ili uđe u policu u kupatilu.
Neverovatno kako osmomesečna beba nanjuši situaciju koju može da iskoristi.
Posle nailazi zabava u snegu. Tegliš kao konj one sanke gde se njih dvoje parkiralo (treće si oterao) dok ti planinski vazduh cepa pluća. I još moraš da se spustiš niz padinu sa njima. Pošto završe svađu ko će gde da sedi. Nije toliko strašno, samo smo se dvaput zapucali u drvo. Klinci su dobro, moja leđa ionako ne funkcionišu godinama.
Grudvanje ne vole, žale se da sam im ubacila sneg niz vrat. Ok, kriva sam, loše nišanim, ciljala sam ono dete iza, al palo na ovo ispred.
Sneška su započinjali dvaput. Šargarepa mi je uginula u džepu pošto mi je najstarija dala posle celodnevnog nosanja u njenoj jakni.
Kažu, sneg ne da da se Sneško napravi. Izgleda su potrebne posebne dozvole, mada je to u moje vreme funkcionisalo drugačije. Ne kažem da sam matora, već da je bilo jednostavnije.
A posle pola sata prepirki i gunđanja svečano izjavljuju da im je hladno i da hoće kući.
Ove nove generacije sve sami mekušci, ozbiljno.
I eto ga, na redu je 15.-ominutno skidanje mokrih stvari. Ispred stana jer imaju grudve snega ua čarapama. Opet. Dok svi gunđaju kako im je hladno. Opet.
Ostatak dana? Ma ništa posebno, uobičajeno. Ustajanje u pola sedam, uveče puškom ih teraš u krevet, između tužakanja na svakih 15 minuta i svađanje i tuča na 20.
Al samo da smo mi na zimovanju.
Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Kad čuju da imamo 6 dece, prvo nam kažu da smo hrabri, a onda da smo ludi. A zatim nas pitaju kako se snalazimo. O životu jedne višečlane porodice, o pitanjima roditeljstva, ali i ličnim nedoumicama, ovaj blog je zamišljen kao oaza gde se drugi roditelji mogu ohrabriti, jer svi, koliko god dece da imamo, prolazimo isto. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.
