Kad sam bila mala, fascinirala me je knjiga koju je moja mama imala, a koja je bila svojevrsni vodič kako izgleda razvoj bebe tokom prve godine. Bilo je tu tabela, smernica i fotografija. Uvek sam inače, volela onu na kojoj je beba koja se zabavlja ispred ogledala.
Kad sam bila trudna prvi put, slavila sam Gugl. I malo što sam medicinar, pa sam već podosta znala, bar sa te strane.
Ali nisam imala u okolini veliki izbor da slušam o tuđim iskustvima. Ustvari, da budem precizna, samo jednu kumu. I mamu. I svekrvu. Hvala im, jer znam u pola noći da me probudite sve pojedinosti njihova ukupno četiri porođaja. Kumu ne računam, naravno.
Uglavnom, guglajući, naišla sam na jedan forum. Da, onako starinski forum. Registrovala sam se, odabrala ime i sliku, i stidljivo nedeljama čekala da se usudim i napišem nešto.
Prvi utisak, naravno, vara, te sam bila ona koja je veoma brzo došla do onog bedža za 500 objava. Pa i par stotina više.
Pratile smo jedna drugu iz nedelje u nedelju, bodrile se pred preglede, radovale se posle pregleda, tešile dok smo prolazile sve te trudničke muke.
Toliko je bilo bitan sastojak moje trudnoće, da je i muž znao sve nikove svake od njih.
Bilo je tu okupljanja na lokalnim kafama, zajedničkih dočeka Deda Mraza, puno bodrenja tokom porođaja. Bilo je tu i sakupljanja pomoći kad su ostali bez domova u poplavama, jednom, pa opet. Kad su neke postale samohrane majke. Kad su neke prolazile kroz teške terapije.
Bili smo ona zajednica, ono selo potrebno da se odgaja dete.
Sklopila su se prijateljstva. Kumstva. Drugarstva.
Forum, sam po sebi, pomalo mesto sa začkoljicom. Svako može da se prikaže kako želi. Svako piše svoja iskustva i razmena mišljenja čini da postaneš diplomata kakav nisi znao da možeš biti. Ali tu si gost i poštuješ tuđa pravila, pa nekima to zna teško da padne.
Držala sam se junački do trećeg deteta. Umešalo se tu blog, dojenje, klinci sami po sebi, a i stare ekipe iz prethodnih “tromesečja” su vremenom prestale da dolaze tamo.
Bili su tu neki novi klinci, tj. trudnice i mame, i osećala sam se kao dinosaurus.
Vidim da neki forumi i dalje rade, ali skoro deset godina kasnije, oni su pomalo passe.
Vreme je ubrzano, i ljudi hoće instant, sve odmah i sad.
Zato su tu došle društvene mreže.
Prvo, fejsbuk. Brzo sam izašla iz većine roditeljskih i mamećih grupa gde su prijatelji i poznanici znali da me dodaju, jer sam shvatila da mi ne prija.
Rekoh gore da volim strukturu koju diktiraju pravila, a ovako najčešće čitate slična pitanja koja se vrte u krug.
I, ono što je najgore, saveti su najčešće isključivi. Retko se naglašava lično iskustvo, već nekako, priča se kao da je svako stručan za sve.
Ne moram da vam pričam kako je izgledalo tih prvih godinu dana dok sam čitala objave na temu dojenja. I komentare. I pokušavala da menjam stvari (i svest).
Stoga, vremenom uradiš dve stvari. Ili izađeš iz tih grupa. Ili prestaneš da se nerviraš oko svega toga.
A onda se sve još više ubrzalo i prešlo na Instagram.
A da me potencijalni saradnici nisu uslovljavali da je potrebno da budem aktivnija na toj mreži, tek bih tu sve propustila. Tek tu nema mesta za veliku razmenu mišljenja i ponekad treba pažljivo da birate šta i koga pratite, jer, iako je prvenstveno estetski okrenuta društvena mreža, ono ispod fotografije ima veću težinu.
Mogu slobodno da kažem, za nedovoljan broj ljudi. Al’ zato te koje pronađete treba čuvati kao malo vode na dlanu.
Instagram ima i jednu manu. Često mi se čini da se razmene mišljenja forsiraju veštački, ne bi li ona fotografija iznad imala veći domet, ili odjek (što je bitno jer “tamo neko možda gleda”). Ali ne napušta me nada da će, bar većina, vremenom postati ličnija u tom izlaganju.
A onda storiji. Dugo mi je trebalo da se oslobodim i krenem da ih snimam. Jer, budimo iskreni, većini koriste da bace pogled u tuđe dvorište. Ili bar na tuđu hrpu opranog i neopeglanog veša.
Međutim, ako ciljate neke konkretne i stručne savete, ovo ne trebate propustiti.
Ja sam se opredelila na snimanje videa jer štede mi vreme (nema šanse da bih mogla da više puta negde zapišem neki savet ili iskustvo – budimo realni, nekad ne stignem ni da jedem), a i ljudima je bitno da vide živo biće iza mrtvog slova na papiru.
A i važno je, kad već guglate, da nekad dođete i do proverenih informacija. Jer, iskreno, internet trpi sve.
A, svakako, to je i njegova prednost. Digitalno doba je sjajna stvar. Informacije su lakše dostupne nego što mislimo. Možemo naći cake da umirimo bebu, da ublažimo trudničke mučnine, da zabavimo klince tokom raspusta.
Na kraju ostaje samo jedno. Paziti na kredibilitet onih čije savete slušamo. A kako odrediti to, e, to je do nas samih.
Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Kad čuju da imamo 6 dece, prvo nam kažu da smo hrabri, a onda da smo ludi. A zatim nas pitaju kako se snalazimo. O životu jedne višečlane porodice, o pitanjima roditeljstva, ali i ličnim nedoumicama, ovaj blog je zamišljen kao oaza gde se drugi roditelji mogu ohrabriti, jer svi, koliko god dece da imamo, prolazimo isto. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.
