fudbalera

Epizoda: mama fudbalera

“Kakva je prognoza za nedelju?”

Pravićemo se da nismo upravo oboje proverili istu po stoti put u poslednjih deset dana.

Ali, imajte razumevanja, naš fudbaler ima turnir.

Nije da sam ih posećivala u ovih godinu dana koji su iza nas. Ali ovaj put, klub je organizator, pa koristim priliku da se upoznam sa tim.

Na prethodne ga je vodio tata. Dobro, i na treninge ga inače vodi tata. Ja sam samo u prolazu znala da naletim, a onda i još brže pobegnem odatle.

“Kažu kiša popodne.”

Pih, kakva, bre, kiša? Pa šta da radim sa trenerkom koju sam spremila za taj dan? Novom. Belom. Svi znaju da je autfit bitan.

Lako je klincima – samo nabaciš dres i to je to. Šta sve ja moram da preživljavam! Odgovarajući stajling, pa sređena kosa, pa šminka. Ne mogu ja tamo kao neka mama fudbalera da budem apa-drapa, zar ne?

Sreća pa smo imali proslavu 2 dana ranije, pa mi kosa sveže ofarbana. Nije doduše sveže isfenirana, al bilo je i gorih stanja.

Šminka je potpuno neophodna. Doduše, trepavice mi preduge pa ne mogu da nabacim neke od ovih popularnih svilenih. A i usne podosta debele, pa ne vredi raditi na njima. Ali jača šminka definitivno mora. Ima li jedne mame fudbalera tamo, a da je nema? Pa ne mogu sad kvariti opšti utisak navijačke klupe time da nisam uklopljena, zar ne?

fudbalera
privatna arhiva

Veče pre padala je kiša, al, evo, osvanuo je suv dan.

I krećemo. Jeste da zbog ostalih nismo spavali skoro celu noć, al’ izdržaćemo. Neko je već dobacio i kafu da popijem. Odvratnu, gorku mutljavinu kojoj ni 3 kesice šećera i jedan snikers pride ne mogu pomoći. Al kako svi drže te kartonske šolje, to se onda, valjda, mora.

Nešto mi ovo naše dete natmureno. Hm. To je najveći izazov sada. Ako mu sulfliram da je dobar, počeće rasprava da dokaže da nije dobar. Ako idem loptu da je bitno da se zabavi, shvatiće da ni ne mora da se trudi. A nešto mi se ne da da držim one motivacione govore mama fudbalera. To što sam to samo zato jer mi je dete fudbaler, nek ostane tako pro forme.

Dovoljno je što sam već stvarna miniven mama.

Ovi roditelji se stvarno zapale gledajući utakmicu. Ajdete, molim vas. Pa to su samo deca. Ne mogu da verujem…

“Ajde, Kolja!” – param uši ovome pored mene. Nije to do atmosfere, ja to samo jer se samo njegovo ime ne čuje. Njegove saigrače sve pobrojali njihovi navijači.

I ne znam šta je sa onim mojim mužem. Samo on ćuti, a trebalo bi da je najveći navijač. Sad ja tu moram da se derem.

Ček, prvo da proverim gde su ostali klinci. Aha, tu su, jedu grickalice. Sad, da l’ i sa trave, previše detalja, ne mogu da se skoncentrišem na to,

Dobro, zvanično sam počela da pričam sama sa sobom. Vreme je da stanem sa druge strane terena. Malo da maknem od onih profi mama fudbalera, probiše mi uši.

Mala greška u koracima, sad slušam suparničke mame fudbalera kako navijaju. Dobro, Milena, izmakni se par koraka, da ne bude tu i nemilih scena (moram muža da citiram).

“Mama, piki!” – čuje se iz prikajka. Sad ti se piški? Ma sjajno. Ajde malo istrpi, evo kaže sudija još 6 minuta do kraja.

“Piki, kaka!” Pa najbolje sad još da ti se i kaki. Nema vremena sad za to, eno brat ti pogodio stativu.

Dobro, dobro, ajmo da nađemo gde da odemo.

Dobro, stižemo na kraj. NIje loše započelo, ne nerviram se. Previše.

Kafu još jednu onakvu ne mogu, hvala. Još se oporavljam od one prethodne, stukla sam gomilu ljutih grickalica da povratim čulo ukusa. Šta, ne jedu se grickalice već semenke? Važi, znaću za sledeći put.

Ajmo, dalje. Još samo 2 utakmice u grupi, pa još 3 ako se ide dalje. Šta je to, samo sve ukupno 7, 8 sati. Preživećemo na semenkama i energetskim pićima.

Klinci su u prednosti, došle babe i dede da navijaju, pa se ostali ogrebaše za sladolede. Množina. A to što smo im muž i ja deca, nikom ništa.

I ovo sunce počelo da prži, evo vidim da je svakome vrat crven. Samo da ona kiša počne već jednom. Al’ ne pre pet, dok ne prođe finale.

I nemam više blage sa kim igramo. Samo pamtim čiji se trener više ili manje ljuti. I koji roditelj više negoduje koliko minuta mu igra dete. Mada još ne znam i ko mu je dete.

Zvanično otpadam. Gladna sam, bole me noge, rame mi je ušinuto od držanja bebe ovoliko. A i bešika mi neće izdržati još dugo. Hoće li se više završiti?

Možda sam ipak trebala onu dodatnu kvazi kafu da popijem. Ili neki alkohol. Da, znam, dečija utakmica, toga nema.

Ups, pa ja imam šminku na sebi! A uporno trljam uveliko oči. Dobro pa su neki oblaci zaklonili sunce, rakunske šare neće biti toliko uočljive.

Kako li, bre, ovim drugim mamama stoji ta šminka i friz tako? To je izgleda u genetskom kodu, nema druge. A ja hoću na mala vrata u mame fudbalera. Ne ide to tako!

Jesmo li završili? O, hvalim te Bože! Medalja? Divno. Pehar. Super.

Hajdemo samo kući da sednem.

Nikolaj, sine, moraš li i sad loptu da šutaš?

Lave, makni se od lopte!

Sviđa vam se tekst? Podelite ga sa prijateljima. Hvala!
error
Podeli!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.