Kad pomislim na stay at home mom, odmah zamislim mamu koja ujutru budi klince doručkom koji podrazumeva sveže ceđeni sok, razvozi decu u vrtiće i škole svojim minivenom (one ambicioznije se upuštaju u homeschooling), dok su u školi obrađuje svoje organski gajeno povrće, kuva ručkove a la Marta Stjuart, organizuje licitacije u humanitarne svrhe, vodi lokalne izviđače, šije, plete, gradi. Partner je tu negde da izađe ujutru na posao i da dođe negde uveče.
Stay at home samo po sebi daje prizvuk urbanosti. Kod nas je to, pa, samo domaćica. A to zvuči baš degradirajuće nekako. Nešto što pripada prošlosti.
Danas se ovo vezuje samo za one kojima se lepe etikete “da se dobro udala”, “lako je sa takvim mužem, može sebi da priušti”. Nekako se podrazumeva da nijedna ne bi to samostalno odlučila da uradi. Pa zar da bude samo domaćica!?
Nekako se niko ne seti da su moguće i nametnute situacije. Recimo mama na porodiljskom. Mama koja radi od kuće. Mama koja ne može da nađe posao u struci (koja ne može da nađe posao). Ima posao, ali deca joj nisu primljena u vrtić, a nema nikog da ih čuva. Ili ima, ali ne može finansijski to da isprati. Ili i radi i deca idu u vrtić, ali su često bolesna, da je više na bolovanju (što opet ne može finansijski da isprati). Ili na žalost, dete je bolesno i/ili ima posebne potrebe. Samo recimo. Ima tu još mnoštva situacija i životnih zavrzlama.
Lično mislim da retko koja žena stvarno može sebi da priušti tu stay-at-home opciju. Pogotovo ovde, na ovim prostorima gde je potrebno grebati za svaki dinar i često i dve plate nisu dovoljne.
Al’ ne mislim na to na prvom mestu. Mislim na samu mamu. Ona sebe može da izgubi negde usput.
Ako kažeš da je mami koja ostaje kući sa decom teže od one koja ide da radi, pljušti gomila komentara. Većinom se žene/mame javljaju i busaju da je zaposlenoj mami teže. Pozivaju se na diplome, školovanje, ženska prava (il’ ugnjetavnja istih) itd.
Mogu da se složim da je fizički nekad teže. Više jer podrazumeva malo veću jurnjavu i usklađivanje iste. (Naravno, zanemarujući da stay-at-home mama treba da podrazumeva da si mama, a ne mama/kuvarica/spremačica/majstor i sve drugo po potrebi. “Kad već sediš kući.”)
Ali psihički… Teško.
Kad si kući sa decom, tvoj dan je ispunjen ispunjavanjem njihovih potreba. Na svakih pola sata. Na svakih 15 minuta. Na svakih 5 minuta. I njihove potrebe su ispred tvojih. Teško je održati balans, teško je imati svojih pola sata. Jer ti si mama koja si stalno kod kuće i deca znaju da si tu.
Pogotovo kad su deca mala. Zahtevaju tvoju pažnju, nepodeljenu, i često dan prođe između dojenja, spremanja obroka, nadziranja obroka, presvlačenja, uspavljivanja, igranja, itd. Kad i ako ste srećni da napravite popodnevni odmor, u zavisnosti koliko ste zagriženi o spremanju, vrlo lako će vam i tih pola sata, sat proći u nekom novom spremanju. Kad imate više dece, situacija se komplikuje njihovim igrama, ali i svađama. A sve prati buka. Imate utisak da vam je mozak vam često prestimulisan. A nemate priliku za neki ventil, jer situacije da možete da se sebi posvetite na kratko su jako retke.
Mislim i da je za samu decu više nego neophodno da vide da mama (roditelji) rade još nešto “sem da su kući”.
Al’ ima mnogo teža stvar – stay at home mame su usamljene. Jako. Često. Tvoj dan se sastoji od rešavanja potreba tvoje dece, a ako i imaš prijateljice, one koje nemaju decu verovatno odavno ne sudeluju u tvom životu, a sa onima koje imaju ili se teško usklađujete sa obavezama međusobnim ili potenciraju priče o decu (što realno gledano, ne želiš da slušaš) ili, najgora opcija – furaju se na takmičarsko roditeljstvo od kojeg ti se okreće želudac. Pa vremenom počneš da ih izbegavaš.
Ako se i žalim, tu je muž da podmetne leđa. Priznajem da ga nekad zovem dok je na poslu samo da čujem glas odrasle osobe.
Mame koje rade će ipak razmeniti trač sa onom koleginicom pored, gunđati dok čekaju prevoz, prepucavati se sa nekim prolaznikom, otići na kafe-puš-njam pauzu. 8-10-16 sati (koliko neke tvrde da rade) će funkcionisati u nekom drugom svetu.
Svaki dan isti u kući nije isto što i svaki dan isti, al’ sa obavezama van kuće.
Iskreno želim da mame koje odlaze na posao i govore da im je teže konačno prestanu: da kad su na godišnjem da posle provedena 2-3-7 dana sa svojim detetom govore da ne znaju šta će sa njim, jer je neposlušno, naporno; da prestanu da govore da jedva čekaju da se završi porodiljsko i krenu na posao da se malo odmore. Možda ću ih onda shvatiti ozbiljno.
Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Kad čuju da imamo 6 dece, prvo nam kažu da smo hrabri, a onda da smo ludi. A zatim nas pitaju kako se snalazimo. O životu jedne višečlane porodice, o pitanjima roditeljstva, ali i ličnim nedoumicama, ovaj blog je zamišljen kao oaza gde se drugi roditelji mogu ohrabriti, jer svi, koliko god dece da imamo, prolazimo isto. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.
Ja sam mama koja radi od kuće (kao prevodilac), pa samim tim i stay-at-home mama dve devojčice od 6 godina i 18 meseci. Kod kuće sam od kad sam dobila otkaz kada mi je sa prvom ćerkom isteklo porodiljsko, dakle 5 godina. S jedne strane, blagodet je to što sam kod kuće kada se neka od njih razboli i ne može u vrtić (jer su nam bake daleko i ne mogu mnogo da nam pomognu) i to što mogu mnogo vremena da provedem sa decom, više nego suprug. Ali s druge strane, jako je teško… I usamljeno… A dodatno opterećuje to što društvo na mene gleda kao nezaposlenu, jer ne moram da obučem suknju i štikle i krenem na posao, kao na nekoga “kome je lako”, zbog prethodno navedenog razloga i još milion drugih. Psihički je to veoma teško.
Draga Kristina,
Hvala Vam što ste ovo podelili.
Verujte da Vas razumem u potpunosti. Psihički deo je težak.
Daleko od toga da sam se pokajala što imam toliko dece (što uopšte imam decu), ali ima minuta kad se ona misao „ne mogu više” mota po glavi.
Nadam da imate dobar „back-up” najbližih.
Sve najlepše Vam želim.
Nažalost, back-up nemamo, suprug i ja smo “two-man show”. Bake i dede su nam daleko, pa se ne možemo osloniti na tu vrstu pomoći. Upravo zbog toga ja i radim ovako kako radim. Lepo je videti da nisam jedina 🙂 Hvala i Vama na odličnom tekstu 🙂
Suprug i jeste najbitniji “back-up”. Pri tome ne mislim toliko na fizički deo, preuzete obaveze i sl., već podrška da ne potonete psihički.
A da ste jedini, niste.
Držite se! 🙂
Bila sam i stay-ay-home mama i mama koja radi. Lepse je i lakse biti kuci. Moje skromno misljenje 🙂
Draga Jovana,
Moram da priznam da ste retki od koga sam to čula (a da je iskusila obe varijante).
Bez obzira na moguće teže okolnosti koje možda prolazite ako sad idete van kuće na posao, drago mi je što niste osetili i prošli ono što tj. kako se većina „stay-at-home” mama oseća.
Sve najlepše Vam želim.
Ja sam jedna od stay-at-home mama, što sam svojevoljno izabrala uz saglasnost supruga (koji povremeno radi u inostranstvu što nas finansijski pokriva, ali ne baš previše nego recimo dovoljno). Moje ubeđenje je da je za decu prvih godina života (6-7) jedna od najvažnijih potreba da rastu u porodičnoj stmosferi, uz majku ili nekog od bliskih članova porodice stalno prisutnih (idealno uz majku). Mislim da je to važno za toliko puno stvari da ne bih ni počinjala da ih sve nabrajam, ali da kažem najvažnije za emotivnu stabilnost, osećaj sigurnosti i samopouzdanja kod deteta, kao i za pozitivan razvoj odnosa između roditelja i deteta. Prema učenju Rudolfa Štajnera koji je osnovao Waldorf sistem obrazovanja (koji ja najviše uzimam u obzir prilikom izbora u vezi vaspitanja dece), majka i dete su prvih godina povezani kao da su u istoj auri. Dete postepeno počinje da shvata da su ono i majka odvojeni, i to su delikatne faze odvajanja koje su jako važne za njegov psihički razvoj, a koje su čestim i nasilnim odvajanjem majke i deteta, tako uobičajenim u našem društvu (vrtići i posao), poprilično narušene. No, da ne dužim dalje, pored očigledne važnosti povezanosti majke i dece u tim ranim godinama, svesna sam i druge strane medalje o kojoj pišeš u ovom tekstu, a koja mi je poznata iz ličnog iskustva. Na žalost, tkz moderno društvo u kojem živimo nije podržavajuće za odgoj dece u porodičnoj atmosferi, i nameće institucijalizaciju kao jedino rešenje (većini zaista jedino), i to je žalosno. Od kada sam dobila decu puno puta sam ponovila rečenicu: odgoj dece nije posao samo jedne žene (majke), pa ni samo jedne žene i jednog čoveka (majke i oca), nego čitave porodice ili komune. Ja sam živela u Indiji i videla sam kako to kod njih mnogo lakše funkcioniše, kako su majke tokom trudnoće i posle porođaja zbrinute i kako su uvek okružene familijom i ženama koje im pomažu. To je prednost tradicionalnih kultura, i pored nekih nedostataka koje imaju. U današnjem društvu, na način na koji su ljudi prinuđeni da žive, majke domaćice su prvo preopterećene, drugo usamljene, a treće omalovažavane i neshvaćene. Zato bravo na tekstu i na istini koju si iznela na videlo!
Draga Tamara,
Puno hvala i na rečima podrške i pohvale, kao i na podeljenom iskustvu.
Da, na žalost, sve se svodi na poslednje tri činjenice koje si navela: majke domaćice su prvo preopterećene, drugo usamljene, a treće omalovažavane i neshvaćene.
Vidis, ja ti zavidim sto si u situaciji da budes stay at home mama. Ne zato sto mislim da je to lakse, jer nije, nego zato sto mislim da je vaznije, zivotnije i lepse. Ja cu za par meseci, na zalost, morati da se vratim na posao, jer nam je to bitan izvor prihoda i muzevljeva plata nije dovoljna za osnovne mesecne troskove. Ne zelim ni da pomislim kako ce mi biti. A tek mom detetu. Nemamo ni mogucnosti da mi sina tada neko cuva, pa cemo morati u jaslice da ga upisemo. Sto mi se posebno ne svidja, barem do njegove 2.-3. godine. Posao mi je vezan za ljude i njihove teske probleme, pa kada ovih meseci slusam koleginice koliko novih predmeta, teskih predmeta stize, i setim se koliko sam se i ja njima opterecivala dok sam radila, odmah se zahvalim Bogu sto su moji problemi trenutno drugaciji. Teski ponekad, ali zivotniji i lepsi. Slazem se sa svakom reci koju si napisala, i i mrzim kada neko nipodastava ulogu “domacice”, jer ona “je aktivna 24/7, cesto bez odmora i bez ikakve zarade”. Obozavam i taj klip!
Moram da priznam da često imam borbu u sebi.
S jedne strane je sjajno biti sa klincima, provediti svaki dragoceni trenutak,gledati kako nešto novo savlađuju.
Ali sa druge često se pitam koliko sam sebe ovako negde zagubila i da li će se taj deo ikad vratiti. I da li ću kad tad patiti zbog toga.
Moram da vam kažem da skoro BOLJI TEKST NISAM PROČITALA 🙂 Čitam,i u svakoj rečenici vidim sebe.Ja sam mama dvogodišnje devojčice koja radi kod kuće,i potpuno razumem sve što ste napisali.Ja sam posao dobila kada sam ostala trudna,i jedino vreme koje nisam radila to su 2 nedelje nakon porođaja. Bila sam u situaciji kada je ćerkica bila mala,da jednom nogom njišem njihalicu i istovremeno kucam izveštaje.I užasno je naporno! Svaki dan je isti i isplaniram do sitnih detalja. A svaki slobodan minut gledam da sredim preostali nered. Sve ima svojih prednosti,pa i rad od kuće,ali ponekad jaaaako želim da se sredim i odem na posao,i da komuniciram sa nekim ko je strariji od godinu dana 🙂 Zato hvala na ovom divnom tekstu.Lepo je znati da neko razume koliko je tesko biti stay at home mama 🙂
Draga Vesna,
Puno hvala na pohvalama! Slažem se, lakše je ipak kad vidite da ne prolazite kroz to samo vi. Ima svojih pozitivnim strana, al, na žalost, retko ko hoće da prizna/kaže i one ne tako srećne.
Sve najlepše! 🙂
Bravo! I meni je svaka drugarica koja radi rekla da jedva čeka da se vrati na posao da bi se odmorila. Sa dva mala šašavca 19 m. i 5 g. imam nekad utisak da mi bubnji glava i da će me strefiti omanji šlog 🙂 Često sam u nekom ambivalentnom stanju, gde mislim da sam privilegovana što ih gajim i uživam u njima a nekad me je sramota da kažem da ne radim. Kaže meni drugarica sa faksa :nismo se valjda školovale da budemo domaćice? Kao da je to nešto pogrdno, što degradira. Eto 🙂
Pre svega, hvala! 🙂
Taj stav da je pogrdno je stalno prisutan. Ako je nametnuta situacija, “jadna ti”. Ako je izabarano “nisi sva svoja”. U oba slučaja podkontekst je “ma lako (lakše) je tebi”. Na kraju ili se pravdaš ili se osećaš posramljeno.
Kad sam pričitala ovaj tekst, bila sam se taman uferčila ponovo na onu rutinu kuća-posao, dva mjeseca nakon povratka sa porodiljskog. Tad mi je djelovalo da mi je ipak bilo lakše dok sam bila na bolovanju. Nekako, kad ideš na posao, ti nikad nemaš odmora, minute da budeš sam. Činilo mi se da dok sam bila kući, mogla sam bar malo da odahnem dok oni spavaju. Jest da i to prođe uglavnom u pravljenju ručka i sl., ali bar si u miru. S posla čobjek dođe umoran, a djeca tad u jeku snage.
Sad, raspust nije pošteno ni počeo (radim u školi), a već vidim da će mi biti zeznuto bez posla. Stalno sa djecom, stalno isto.. da izludiš.
Još mi muž u inostranstvu, ludilo…
Definitivno, velika psihička stabilnost treba da čovjek-žena opstane u takvim uslovima! Nije lako postići, borba je, i to jedino znaju stay-at-home mame!
Hvala na komentaru! Vredno iskustvo je što si imala prilike da u kratkom razmaku vidiš obe strane.
Mada raspust je vanredna situacija, dosada je dodatni faktor koji opterećuje tas.
Drži se! Još samo 2 meseca!
Tek sad sam pročitala ovaj tvoj tekst. Nisam “naletela” na njega ranije. Moram da ti kažem nešto što sam ti ranije možda i rekla, ali ponoviću: ja se tebi divim. Jer, budimo realni, četvoro dece sa kojima si manje-više po ceo dan je – haos. Lepo, ali HAOS. I zato ti se divim i želim da znaš da se setim tebe kad god mi se ovo moje jedno dete popne na vr’ glave. Radim redovan posao a raduckam i od kuće nešto svoje, i uvek sam, po sopstvenom mišljenju, manje više “rastrgana”. Sve dok ne pogledam tebe, tvoju porodicu, preslatku decu i aktivnosti kojima se baviš. Onda shvatim da uopšte nisam rastrgana, da postoje žene koje imaju blagodet da budu još “rastrganije” od mene, a da na svakoj fotografiji sijaju i one i njihova deca. Zato si motivator i opet, divim ti se. Toliko 🙂
http://www.roditelji.me/blog/2015/04/29/stay-at-home-mom-iluzija-jedne-stvarnosti/