Još jedan dan na plaži. Još jedno letovanje.
Oko mene paradiraju devojke, žene.
Gledam i plutam između tuge i ravnodušnosti.
Gledam njih kako paradiraju svoja zategnuta tela, u jarkim kupaćim kostimima koji pozivaju da ih pogledate dok taktički zastaju na ulazu u vodu i baš tada uređju svoje frizure.
Gledam ih kako sa slušalicama u ušima leže zadubljene u romane za koje su im rekli da su pravi letnji hit i da ih treba čitati, dok im koža polako poprima zlatnu boju.
Ja sam opet izgorela, ali i to je napredak jer sam mislila da ni toliko boje neću nabaciti.Moj ulazak u vodu je mučan jer se lomim preko kamenja, pokušavajući da neopaženo provedem bar par minuta u vodi, bez dece.
Mučan, jer vidim kako salo preliva preko donjeg dela kupaćeg.
Htela sam da kupim jednodelni pre putovanja, ali sam sebi sugerisala da nisam toliko propala, ocvala, proširila se, i da bi kupovina jednodelnog bilo prihvatanje poraza.
Svoje mladalačko telo sam davno ožalila. Već pola decenije ne izgledam tako.
Zrnca nade koja se, iz nekih nejasnih razloga jave, da ću se nekad vratiti na isto, ugasi svako pogled na odraz u ogledalu koji prikaže opuštene nadlaktice i podbradak.
Nema nazad.
Možda će sad neko da se javi i kaže da nema veze, to telo je rodilo petoro dece i da izgledam super spram toga.
Ne želim da izgledam “spram toga”.
Želim da imam svoje telo, a ne telo mame. Jednog ili petoro dece.
Mene na plaži vide kao onu koja balansira sa petoro sitne dece.
Moj mozak je moj. Ja sam ista. Ja, a ne mama nekome.
Je li teško? Jeste.
Na stranu što nas svi mediji bombarduju fotošopiranim fotografijama onih izgladnelih modela u svom postporođajnom pohodu.
Nije nešto na šta dajem ni pet para.
Teško je kad vidim svoju fotografiju, svoju odeću, svoje zapise.
Teško je kad ovaj fejsbuk izbaci uspomene sa nekog pređašnjeg mora a ti dimenzija u koje te ni čarolija ne može vratiti.
Teško je i kad se pomiriš sa svim tim, a onda ipak shvatiš da se nisi potpuno pomirila.
Teško je kad shvatiš da si svoje telo shvatao previše zdravo za gotovo, da se sve samo regulisalo i dovodilo u red.
A sad si starija i vreme odbija da te štedi.
Naravno da je očekivano, znaš to.
Ali ipak, nije stvarno nešto što očekuješ.
Želiš sebe da vidiš u ovom ala devojka Džejms Bonda belom kostimu koji si nosila pre 15 godina i da ništa ne preliva i ništa ne ljulja.
Da koža nije toliko suva, otežala od gravitacije i ne pokazuje znake toksičnosti ispod površine.
Da grudi stoje jedre i pune.
Da se butine ne taru jedna o drugu.
Da kad se pogledaš u ogledalo vidiš neko telo kojim si zadovoljna, a ne da je to nešto “sasvim zadovoljavajuće za mamu”.
Želiš svoju mladost nazad.
Dobro, ne baš sve delove.
Samo svoje telo.
Sviđa vam se tekst? Podelite ga sa prjateljima. Hvala!
Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Kad čuju da imamo 6 dece, prvo nam kažu da smo hrabri, a onda da smo ludi. A zatim nas pitaju kako se snalazimo. O životu jedne višečlane porodice, o pitanjima roditeljstva, ali i ličnim nedoumicama, ovaj blog je zamišljen kao oaza gde se drugi roditelji mogu ohrabriti, jer svi, koliko god dece da imamo, prolazimo isto. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.
I nista me nije niti ce me baciti u depresiju kao izgleda tijela koje vise nije moje. Prije sam kupovala odjecu na pogleda jer sam tocno znala sta i kako odgovara…sad da mogu izbjeci shopping rado bih. I nista mi ne znaci racionalizacija situacije…jeste rodila sam prije 7 mjeseci…provela sam 6 tjedana na stakma ali to ne umanjuje cinjenicu sa ovo tijelo vise ne prepoznajem kao svoje. :/