gojazna, tela

Ne, ne mislim da je u redu veličati naša gojazna tela

Ovih dana izređaše se odlasci na bazene i plaže. Dok se borim sa sopstvenom teskobom skidanja u kupaći kostim, i ljutnjom na sebe što novo letnje doba dočekujem sa figurom koju ne želim, pogled sam beži po okolini.

Mi smo gojazna nacija. Tačka. Svako treće, četvrto dete koje vidim davno je prešlo od onoga debeljuca u ozbiljno gojazno.

A mi uz tu decu, ni mi nismo ništa bolji. Salo se savija, celulit ljulja, daha smo bez.

I niko se ne uzbuđuje izgleda zbog toga.

A primetno je da smo otišli u drugu krajnost. U želji da doskočimo raznim medijima koji nas zaskaču svako malo kako treba da izgledamo, počeli smo da se busamo kako su gojazna tela u redu.

Nije u redu.

Jeste u redu da ga ne mrzimo, da ga se silujemo raznim gladovanjima, iscrpljivanjima, unošenjem kojekavih supstanci da sve to ubrzamo. Da prihvatimo da nismo u tim medijski poželjnim kalupima i da nema ni potrebe tome da težimo.

Da treba da budemo mi, jedinstveni i svoji.

Ali, ne, nije u redu da slavimo gojaznost kao novu lepotu.

Ovo piše osoba koja ima (možda “samo”) 5 kilograma viška, ali raspoređenim masnih depoa tako da svoje telo ne prepoznajem. Iza sebe imam niz porodičnih nasleđa – nekoliko infarkta, šlogova, visok krvni pritisak, kamenje u žući i bubrezima i, svima zajednički imenitelj – gojaznost.

Borim se sa pritiskom, ludovanjem štitaste žlezde i konstantnim bolovima leđa. Borim se da ne ispunim svoje nasleđe.

Slaveći svoja gojazna tela ne dajemo prave poruke onima koji nas prate – svojoj deci. Naprotiv. Uzima se to zdravo za gotovo, do momenta kad ta deca ostanu bez roditelja koje je pokosio infarkt.

Ali, šta da se radi, lepo je jesti. Lepo je sedeti u klimatozivanom prostoru i igrati igrice kako vežbaš.

Lepo je i imati tišinu dok se deca zabavljaju buljeći u neku od naprava, sedeći.

Razumem ja taj pokret “nije bitna veličina, svako telo je lepo”. Jeste, stvarno jeste. Jer mu osobenost i pečat daje duša i intelekt (zbog čega su neka estetski lepa tela, ne toliko lepa).

Ali, želimo li stvarno da kažemo da je sve to u redu? Patiti posledično od visokog pritiska, glavobolja, raznih autoimunih bolesti, boriti se za potomstvo?

View this post on Instagram

Baš u subotu dok sam bila predavač u Somboru, dobih par komentara kako su zadivljeni da svaki put kad uđu kod mene na storije, ja u istoj poziciji, vežbam Pozdrav Suncu. Početkom godine, posle još jedne bolne epizode u kojoj je glavnu ulogu igrala moja kičma, obratila sam se za pomoć divnoj @cupoftea.mama da mi pomogne da rasteretim leđa. Jer sam imala osećaj da su prenapregnuta. I iako se znamo online, savetovala me je i započela sam da, bar malo, vežbam. Tako ste me počeli gledati kroz te storije, a posebno me raduju poruke da sam neke od vas inspirisala da i sami započnu vežbanje. Uvek je tu bilo izgovora. Te deca, te vreme, te finansije, al da budem iskrena, nije tu bilo odlučnosti i to je to. Meni lično nekad jednostavno nije dovoljno da znam da je nešto dobro za mene, dok ne postane urgentno. Iza sebe imam porodičnu istoriju oboljenja za koje bi bilo bolje da se isprepadam i pokrenem, al, opet, i kad se činilo da se to desilo, nije bilo dovoljno. Tokom ovih meseci, onako lagano, neosetno, divljenje ka @sonjakapetanovic i njenoj odluci da, kako kaže, u 39. prvi put istrči oko Ade, a ovih dana trči polumaratone, počelo je da prerasta u neku nedefinisanu odluku da uradim nešto konkretno. Još uvek bez te Sonjine odlučnosti, ipak jesam napravila prvi korak i pitala za pomoć Melindu, vlasnicu @studio.bfit. Spremnost kojom se odazvala, ali i neka mirnoća koja je odlikuje učinila je da pregrmim nelagodnost prvog treninga. Posle skoro 10 godina. Al kakvo je to bilo rasterećenje za moju napaćenu kičmu, to se ne da opisati. Kako verujem da mnogima može značiti saveti koje ću kao pravi štreber da pamtim, pisaću vam sve što naučim, ali i kako izgledaju treninzi, pa i kako napredujem. /za 📸 hvala ekipi @studio.bfit /

A post shared by Милена Костић (@mamaizmagareceklupe) on

Odbijam da se saglasim sa tim. Odbijam da u ime toga, budem sledeća u nizu u svojoj ženskog liniji koja će ranije otići sa one strane.

Neverovatno je koliko je teško biti jednostavno realan i shvatiti da to nije zdravo. I pokrenuti se da nešto promenimo.

Neću nikad biti saglasna da se novopečene mame izlažu svojevrsnom maltretiranju da se “što pre upristoje”. Da ih gaze preko ionako lomljivog samopouzdanja i inače težeg prihvatanja novog tela.

Ali nisam saglasna ni da prihvatimo desetine kilograma viška kao normalu. Da smo toliko neodgovorni prema sebi, prema svojim bližnjima, dovodeći ih u opasnost da nas izgube. Estetika je (naj)manje važnja – sopstvena glava je bitnija.

Sviđa vam se tekst? Podelite ga sa prijateljima. Hvala!
error
Podeli!

One comment

  1. Sad na instagramu vidim da ste rekli kako imate niz negatovnih komentara na ovaj tekst. Ne razumem ko ne shvata ovo, niko me nikad nece ubediti da su ljudi koji promovisu gojazno telo i njegovu lepotu srecni. Da, ne treba svi da budemo prezgodne i mrsave, slazem se, ali vi kojima ovaj tekst stvara bes i neslaganje, ako spadate u gojazne (pritom mislim na gonaznost uzrokovanu suficitom kalorija a ne nekom bolescu) zaista se zapitajte da li ste dobar primer svojoj deci i da li ste mozda tim suficitom doveli duzinu svog zivota u pitanje. Milena svaka vam cast na tekstu i veliki pozdrav za vas!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.