Prethodnih dana u Novom Sadu održavao se BlogOpen. Za neupućene, to je regionalni susret blogera i ovo je 10.godina po redu.
Za mene prvi na kom sam bila.
Svaki dan sam dolazila kući s njega prepuna entuzijazma da mogu ja to, da mogu sve. Toliko su inspirativne bile lične priče predavača – blogera.
Kao da ti neko kaže – nisi sama, ima nas.
Doduše, sa čoporom male dece i akrobacijama oko njihovog čuvanja, jedan deo sam ispratila uživo, a jedan preko live strima. (Kad porastu biće lakše, i dalje se tešim.)
A malo je falilo da ne odem, iako sam se prijavila danima ranije. Čitala sam sve te spiskove učesnika i razmišljala kako bi bilo sjajno čuti ih.
A onda je trebalo otići tamo i biti onaj usamljenik sa strane koji gleda sve te blogere veterane kojima je ovo kao “dobar dan” i koji se svi međusobno poznaju.
Ja ih samo znam kroz tekstove.
Tako sam odmah prvi dan napravila kiks pri dolasku gde sam stala pored Tanje Vehovec i nisam smela da se predstavim.
A ispravila isto tako što sam je prekinula u sred jela zarad istog (vrlo galantno, Milena, nema šta).
Ljudi sređeni, ulickani, prosto mame da se okrećeš za njima. Svi izgledaju da se dobro osećaju u svojoj koži.
A ja očajnički krivim vrat nadajući se onim poznatim likovima koje će mi čuvati strah.
I čim sam našla Angelinu i Spomenku, držala sam uz njih ko taksena marka.
Taj prvi dan sam otišla kući sa najviše saveta – o roditeljstvu i decu. Da, neverovatno, ali u neformalnom vremenu su se razmenjivale anegdote o odrastanju dece.
Drugi dan je bio predviđen za održavanje radionica. Bili smo u prilici da čujemo neke cake i savete onih kojima izgleda da sve ide lako.
Ali to je sve u drugom planu.
Jer taj dan sam doživela svoje prvo prepoznavanje.
Da, da, neko je prepoznao mene kao blogerku i to zbog onog gostovanja na TV-u.
Nešto što nisam još dugo očekivala i hvala Manueli na tome.
Kad podvučem crtu na ovu manifestaciju, sve se svodi na jedno: gomila energije, gomila pozitive, gomila inspiracija.
I sve što treba da uradim(o) je da stavim(o) tastaturu ispred sebe.
Moja je ispred mene.
Moje ime je Milena i ja sam Mama iz magareće klupe. Kad čuju da imamo 6 dece, prvo nam kažu da smo hrabri, a onda da smo ludi. A zatim nas pitaju kako se snalazimo. O životu jedne višečlane porodice, o pitanjima roditeljstva, ali i ličnim nedoumicama, ovaj blog je zamišljen kao oaza gde se drugi roditelji mogu ohrabriti, jer svi, koliko god dece da imamo, prolazimo isto. Ponekad sam freelance pisac. Ponekad sam samo revoltirana. Mrzim nepravdu. Nepopravljivi sam optimista.
Verovatno bih se i ja tako osecala kao ti, trazeci poznato lice. Imam osecaj, koliko pratim, da je velika vecina blogera i ljudi iz blogosfere u Novom Sadu, tako da jednom moram upaliti motor, organizovati decu i prisustvovati jednom ovakvom desavanju. Ako nista, bar da se upoznamo. ????
Ju, a ja bas mislim da drugi gradovi dominiraju. 🙂
A rado cu biti domacin, cim se opredelis da dodjes.
Osećala sam da će i tvoj bedž naći neko počasno mesto u tvojoj kući 😀 Moj stoji kao štipaljka za zavesu u trpezariji, umesto kič leptirića koji je bio tu do prekjuče. I boja mi se uklopila 😀
Eh, imao je pocasno mesto. Sad je negde u krevetu mladje cerke medju njenim „plenom”. ????Bice mi vraceno… jednom.
Draga Milena, drago mi je što sam bila tvoja osoba od poverenja. Od sada si džomba u blogerskom svetu 😉
Au, džomba. 😀 Ću da budem selebriti?
Šalim se. Draga Spomo, stvarno još jednom hvala zbog ove moje neurotične glave.
Pošto sad znaš kako se to radi, onda kada se ja usudim da izađem među ljude, imaš zadatak da ti meni držiš strah. Totalno kapiram taj osećaj koji si imala….
Hahaha, ako jednom Skitarniku treba držanje straha, bogme, ja sam onda u teškom problemu. 😀
Al prihvatam se zadatka, svečano obećavam.
Ako treba, negde ćemo se naliti da ide to lakše. 😉