Naviknite decu na ruke, ljubite ih i mazite ih mnogo!

Intervju priredila: Stefana Zarić

Vaspitavanje i odgajanje deteta nije lak zadatak, a još je teže odlučiti na koji način to želimo da činimo. Često se dešava da nam instinkti govore jedno, a socijalne norme ili uvrežena verovanja nešto potpuno drugo. U doba kada se roditelji, a pogotovo majke, svakodnevno susreću sa savetima u stilu „ne navikavaj bebu na ruke“, „razmazićeš ga jer ga toliko ljubiš i nosiš“ i sličnim, stavovi španskog pedijatra Karlosa Gonsalesa pravo su osveženje.

Ovaj Katalonac zastupa mišljenje da decu treba grliti, ljubiti, poklanjati im pažnju i nežnost i jednostavno ih odgajati sa ljubavlju, ne obazirući se na dežurne savetodavce (iako su uglavnom dobronamerni) koji smatraju drugačije. On poziva roditelje da se oslone na svoje instinkte tokom vaspitanja i uverava ih da ne postoji koncept „previše ljubavi“ – nijedno dete nije odraslo u nezadovoljnu osobu zato što su ga roditelji previše grlili kao bebu. Svoje zaključke i analize popularnih teorija, sa kojima se većinom ne slaže, kada je u pitanju vaspitavanje dece, Karlos Gonsales iznosi detaljno u knjizi “Ljubi me mnogo“, a u ovom intervjuu možete se upoznati sa nekima od njih.

Kako se rodila ideja o nastanku knjige Ljubi me mnogo?

Kao pedijatar, često sam se susretao sa roditeljima koji su se mučili zbog svih ovih apsurdnih pravila poput „ne uzimaj dete u naručje“, „ne stavljaj dete da spava sa vama u krevetu“, „pusti ga da se isplače“… I na njihovim licima sam prepoznavao olakšanje kada bih im rekao da slobodno mogu da nose dete u naručju koliko god to žele.

Šta je, u jednoj rečenici, glavna ideja ovog Vašeg dela

Ne treba da se bojimo da pokažemo detetu koliko ga volimo.

Odakle potiču ta pogrešnja uverenja koja imaju roditelji o odgajanju dece?

Postoji mnogo faktora. Do poslednjih godina 19. veka nisu postojala kolica za bebe, a do 20. veka nisu ni bila mnogo u upotrebi. A porodice su nekada imale manje kuće sa mnogo dece. Dakle, sigurno je da su evropske bebe spavale sa roditeljima u krevetu, a majke su ih nosile veći deo dana, kao što se i dalje dešava u nekim delovima sveta. Neki „eksperti“, pedijatri ili pedagozi, preporučivali su da se dete ne uzima u naručje, da se ne stavlja u roditeljski krevet, da se hrani po tačno određenoj satnici… Ali najveći procenat roditelja nije kupovao priručnike, nije redovno posećivao lekara, u kući nisu imali dovoljno prostorija, a ni satove pomoću kojih bi pratili određeni tempo. Tek drugom polovinom 20. veka ove nove ideje postale su rasprostranjene.

Zašto nam je teško da se odreknemo tih ideja i da usvojimo koncept odgajanja dece s ljubavlju?

Težimo da vaspitavamo decu na isti način na koji su naši roditelji vaspitavali nas. Jednostavno, nemamo drugi model, odrasli smo smatrajući da je uobičajeno ono što su činili naši roditelji. A deca ludo vole svoje roditelje i ako bismo činili drugačije ili suprotno od onoga što su oni radili, to bi moglo delovati kao izdaja. Osim toga, u nekim periodima, svi (bake, deke, komšiluk, pedijatri, patronažne sestre, priručnici) su govorili jedno isto, pa je roditeljima bilo lako da pomisle – svi to kažu, mora da je istina.

Kakvu ulogu igra krivica u vaspitanju dece? Kada je osećamo i zbog čega? Kako utiče na naše ponašanje?

Roditelji, a posebno majke, često imaju tendenciju da osećaju krivicu. Ne znam da li je uzrok biološki ili je u vezi sa vaspitanjem, ali mnoge majke, kada dođu sa detetom na pregled kod pedijatra zbog bilo kakvog problema (dete ne spava, ne jede, kasno je progovorilo ili prohodalo…), na kraju postave pitanje – šta nisam uradila kako treba?

Prve veze koje stvaramo u životu (uglavnom sa roditeljima) određuju u većini slučajeva način na koji ćemo uspostavljati veze kasnije u životu. Koji su najznačajniji aspekti te prve veze? Šta beba može tada da nauči?

Ne bih rekao da određuju, pre da orijentišu. Dakle, ne mora da znači da će nužno biti tako, samo postoji tendencija. Međutim, jasno je da beba, koja je u prvim mesecima života ostvarila afektivnu vezanost sa majkom i ocem, kasnije najverovatnije uspostavlja iste takve veze sa drugim rođacima, prijateljima, kasnije i sa supružnikom i sopstvenom decom… Afektivna vezanost se ostvaruje kada se beba iz dana u dan i iz meseca u mesec, uverava da gotovo uvek (a uvek bi bilo fizički nemoguće) roditelji reaguju na njeno dozivanje, teše je ako plače, udovoljavaju njenim osnovnim potrebama. Ovakvo ponašanje roditelja učiniće bebu srećnom. Dete je srećnije ako ga uzmu u naručje i nunaju ga nego ako ga ostave da plače u kolevci.

Zbog čega pokušavamo da „naučimo“ decu nekim prirodnim stvarima, kao što je spavanje? Odakle termin „treniranje spavanja“?

Sva deca znaju da spavaju. To je osnovna ljudska potreba; čovek bi pre umro ako mu ne daju da spava, nego ako mu ne daju da jede. Fetus spava u majčinoj utrobi i pre nego što se rodi, a male bebe prespavaju veći deo dana. Način (vreme, mesto) na koji želimo da beba spava je nešto potpuno drugo. Međutim, zanimljivo je da „eksperti“ za treniranje deteta da spava uče roditelje da to rade ne onako kako bi ti roditelji želeli, već sve mora da bude onako kako ti eksperti kažu.

Zašto mnogi roditelji veruju da nekada nemaju drugog izbora osim fizičkog kažnjavanja?

Možda nisu videli ili doživeli drugačiji način ophođenja prema detetu. Postojao je period kada je muškarcu bilo dozvoljeno da udari suprugu, kapetan broda mogao je da bičuje mornare, a policija je imala pravo da muči osumnjičene. Sigurno su i oni smatrali da nemaju drugog izbora. Međutim, u današnje vreme, bičevanje, mučenje i nasilje nad ženama ne samo da u većini država nije uobičajeno, već se smatra i krivičnim delom. Ista stvar je u pitanju kad je reč o nasilju nad decom.

Kako se boriti protiv saveta okoline, posebno kada je reč o majkama koje su to postale prvi put? Kako reagovati na predrasude i savete koje ne tražimo i ne želimo da sledimo?

Strpljivo. Nema potrebe nekoga ubeđivati u suprotno ili se raspravljati, jednostavno svakoga treba saslušati s poštovanjem, a sa svojim detetom činiti onako kako mi smatramo da treba. Ako zaista želimo da se ophodimo prema detetu s ljubavlju i poštovanjem, možda treba da počnemo sa rođacima i prijateljima. Među starijima možda i dalje ima onih koji ne dele popularna mišljenja o odgajanju dece.

Da li, po Vašem mišljenju, postoje prednosti napretka tehnologije kada je reč o odgajanju dece u današnje vreme?

U tradicionalnim društvima, svi u selu ili gradu, svi stanovnici, uglavnom su na isti način odgajali decu. Činili su potpuno iste stvari, i u mnogim drugim aspektima, a društveni pritisak je bio toliki da je bilo veoma teško izbeći (često nepisana) pravila. U današnje vreme imamo mnogo više opcija. Imamo mogućnost da se upoznamo sa novim konceptima i praksama, da ih analiziramo i odlučimo se za jednu ili neku drugu, a možemo i ostvariti kontakt, iako na daljinu, sa osobama koje dele naše mišljenje.

O Karlosu Gonsalesu

Karlos Gonsales rođen je u Saragosi 1960. godine. Oženjen je i ima troje dece. Diplomirao je medicinu 1983. godine u Barseloni, a između 1984. i 1987. godine specijalizovao se za pedijatriju u istom gradu.

Osnivač je i predsednik Katalonskog udruženja za podršku dojenju (ACPAM – Asociación Catalana Pro Lactancia Materna) od 1991. godine. Kao predstavnik ovog udruženja držao je više od 100 obuka za zdravstvene radnike u ovoj oblasti.

Predavanja za medicinske radnike i opštu publiku držao je širom sveta: u Nemačkoj, Austriji, Španiji, Francuskoj, Irskoj, Italiji, Meksiku, Čileu, Kolumbiji, Boliviji, SAD-u, Paragvaju, Poljskoj, Rusiji, Engleskoj i mnogim drugim državama.

Od 1994. godine redovni je saradnik lista Biti roditelj, za koji piše rubriku o dojenju i ishrani dece. Sarađivao je i sa drugim časopisima kao što su Tvoja beba, Zdrav um, katalonski dnevni list Sada.

Autor je knjiga poput Ljubi me mnogo, Moje dete neće da jede, Poklon za ceo život (vodič kroz dojenje), od kojih je za sada samo Ljubi me mnogo prevedena na srpski jezik.

Citati:

1. „Detinjstvo traje kratko. Naši opsesivni pokušaji da ga ispravimo sprečavaju nas da u njemu uživamo.“
2. „Kažnjavanje je beskorisno u vaspitavanju dece. Koncept zabrane da bi se pokazalo ko je glavni, ovde je potpuno neprirodan.“
3. „U ljudskoj je prirodi da obraća pažnju na svoju bebu: kada plače, uzimamo je u naručje; ako se probudi, tešimo je…“
4. „Beba koja stalno želi da bude u našem naručju niti je razmažena, niti će postati maloletni delinkvent.“
5. „Nije prirodno da deca idu u vrtić, a da ih roditelji viđaju na dva do tri sata dnevno.“
6. „Kada bi postojala vakcina koja sadrži iste benefite koje sadrži majčino mleko, roditelji bi plaćali koliko god da košta samo da je kupe.“
7. „Ja nikada ne bih ostavio svoje dete da plače. Ni svoju suprugu, ni roditelje, ni prijatelje. Kada osoba koju volim plače, zanima me šta joj se desilo i pokušavam da je utešim.“
8. „Nevaspitanje podrazumeva odgajanje deteta sa premalo nežnosti, bez zadovoljenja osnovnih potreba deteta.“
9. „Deca koja spavaju sa roditeljima imaju manje problema.“
10. „Nagrađivanje deteta je kontraproduktivno i nemoralno.“
11. „Odlaganje vakcina ili davanje istih nakon navršenih godinu dana, znači izlagati dete opasnosti od infekcija. Vakcine nisu ’prejake’ za tako malu decu niti preopterećuju njihov imuni sistem ili bilo šta slično.“